Да ли Србин може бити хашки Србин?
Стећи признање правих људи, није то мала слава.
Хорације, Епистоле

Некада давно питали Темистокла, шта највише воли да чује: “Кад ме хвале”, одговорио је он. Годинама скупљајући ову грађу шта су велики људи рекли о и за Србе, било ми је мило када сам на њих наилазио. Највећи део овде изнетих мишљења пронашао сам у садашњим необично тешким временима за српство, у тренуцима наше најниже националне депресије, када изгледа да је настао сумрак српства, када нас је свако издао и издаје, свак напао и напада и грдио и грди, када се српства одрицали и одричу они који су имали и морали да га бране и репрезентују и које је народ српски плаћао, када су сви бежали и још беже од српства, па и читаве покрајине, када су наша небраћа и наши највећи крвници, после физичког тамањења на стотине хиљада, почели да нас морално дискредитују и жигошу свим недозвољеним средствима.У одбрану нас није узимао нико. Од странаца баш нико, од домаћих по неко, а њих сада свим силама појединци (који и какви) желе по нечијем налогу и рачуну да прикажу, а кроз њих и целу нацију, као злочинце, лоше и неморалне, дивље људе. У земљи и нико не сме да узме Србе у одбрану, јер би то било “великосрпрско” истицање, “шовинизам”. Зато је много исплативије (за појединце) да Србе руже, опањкавају, блате... јер то је за њих “национални интерес”.

Раније није било тако, пре наше везе са браћом – небраћом, нас су хвалили као мало који народ света. У моментима очајања народа није ништа спасоносније и корисније него наћи доказе вредности и ваљаности самог народа. То је једино у стању да поврати посусталу веру. Зато сам и почео то да радим. Резултати су били преко сваког очекивања повољни. Али, ја осим чињеница хоћу да овим писањем дам и нешто више. Срби су после свих тешких катастрофа, почели да губе веру у себе. То је најопасније. Губитак вере у себе води, с једне стране резигнацији, с друге очајним неразборитим поступцима. У моментима кад нас свако жели да ниподаштава и грди, ови подаци као стрела пробијају пут ка истини.

Заиста је мало народа који је толико слављен и величан од странаца, као српски народ. И његова стара и његова скорашња прошлост и његово јунаштво и његова уметност, наилазили су на речи дивљења код многих веома истакнутих странаца. Људи највећег домета, научници, књижевници, политичари, војсковође, изражавали су дивљење према српском народу и његовим особинама. Садашње српске генерације мало и знају о томе.

Код изрицања захвалности од стране Срба својим пријатељима и заштитницима, људима који су из задужили, треба да се зна ко су они. Ја овде нећу наводити ни једно српско мишљење о Србима, ни у прошлости ни у садашњости. Наводим само мишљења странаца, и то не само да је странац знатан, већ да је и компетентан. Зато и нисам ишао за квантитетом, већ за квалитетом. Карактеристике народне остају трајне. И потомство ће лакше примити озбиљне, одмерене, дате хладно и трезвено, изјаве странаца, него нека уздизања у суперлативима, која остављају утисак неодмерености и транса.

Србима то није потребно. Нека понос испуни наше људе што су им преци били тако ваљани, јер то доказује да ни они не могу бити рђе. Овде ћу изнети мишљења странаца из 19. и 20. века, а и по неке из ранијих векова. “.... Опраштати побеђенима, а обуздавати бесне, побеђивати охоле, савлађивати надмене...”, те савете даје, кобојаги, Енеји његов отац Анхиз. Србима то није нико саветовао, али је то у њиховом духу, јер су они стално тако поступали према непријатељима побеђеним у рату. Они су се далеко више држали тог начела него Римљани. Има доказа кроз целу историју, да Срби са непријатељима и у рату и у миру поступају коректно, хумано, без дивљине, да су им евентуалне освете одмерене. Да се у том погледу битно разликују од својих суседа, а и од оних других народа који претендују на цивилизацију.

Србин је из начела и по наклоности ратник, а да ли је злочинац, окупатор, хегемонист и како се односио и односи према непријатељу, пустићу да сведоче странци.

Први писани подаци који истичу наше хумано држање према непријатељима потичу од византијских писаца. Византијски историчар Маврикији пише за Србе, да они заробљенима остављају на вољу хоће ли да се врате кућама уз откуп, или да остану са њима у слободи.

У делу “Стратегикон”, овај писац каже: “Своје заробљенике не задржавају у ропству неограничено, као остали народи, него им после тачно одређеног рока остављају на вољу да се врате у своју земљу или да остану тамо као слободни људи и пријатељи”. Деда по мајци професора Константина Јиричека, познати слависта и историчар Павле Јосиф Шафарик, у својој књизи о “Српској писмености” (стр. 58), говорећи о Србима у старини: “... изгледа да већ у најстарије време нису водили рат на варварски начин, него према извесним ратним правилима у погледу заробљеника, оних који не могу да се бране, цркава, итд.” Јиричек, позивајући се на византијске писце (Акрополитсеа, Никефора и Кантакузена), (стр. 126) књига ИИ “Историја Срба..”, пише: “... Ниже редове брзо би обезоружавали и слали кући. Изван битке није био нико убијен, а заробљеници нису се предавали у робље”. Специјално је забележено да су Срби после битке код Велбужда (1330) задржали само племиће и то неко време, а остали ратници су разоружани и сместа пуштени кућама. Јован Кантакузен, византијски цар, је био зачуђен и писао је: “Срби су убијали Бугаре једино за време борбе, а заробљенима су само одузели оружје па их пустили. За варварски средњи век то је једна епизода која задивљује својом човечношћу...”

Иначе, у средњем веку са заробљеницима се поступало врло свирепо. Бугари су убијали своје заробљенике. Маxари су клали своје заробљенике, верујући да ће их због тога ови служити на другом свету. Ово веровање је дуго остало и код Турака. Ослепљивање заробљеника је била обична појава. Године 1914. византијски цар Василије II , ослепео је 15.000 заробљених Бугара.

Српски хајдуци су били стављани ван закона, живели су тешким животом по шумама и неприступачним избама. Али, они нису били обични пљачкаши и разбојници, како их нека небраћа (Хрвати, нарочито др Динко Томашић) желе представити.

Напротив, то су били племићи по духовном устројству, xентлмени, браниоци сиротиње од насиља. Па, ипак, по извршеном послу умели су и да опраштају Турцима, да им животе штеде.

Герхард Геземан, професор славистике на немачком универзитету дели им одличне моралне оцене, баш у погледу поступака са побеђеним непријатељем. Он пише: “Овај хајдук је увек више витез и ребел него разбојник... Кодекс части ових трупа подсећа на јаке остатке витешког духа... Овај живот одговара, уосталом, целом народном карактеру Срба...” Немачки историчар Леополд фон Ранке, хвалио је много хајдуке који су били квасац Првом српском устанку, коме је Ранке посветио своју дивну књигу. На крају каже: “Стварно се они морају похвалити због своје верности, честитости, великодушности...”

У водећем немачком часопису “ДАС АУСЛАНД” за 1841. годину налази се један чланак о обичајима народа Европске Турске. Тамо стоји: “Хајдучки старешина (харамбаша) пазио је на мир свештеника, као и на част жена које би пале у његове руке, и није никако трпео никакве екцесе својих потчињених...”

Чешко-немачки етнолог Сигфрид Копер написао је 1867. године једну озбиљну студију о хајдучији, у којој пише: “Дисциплина је од хајдука захтевала свесну честитост и непомућену моралну чистоту. Ни један хајдук нешто сам, на своју руку да предузме не сме, само себи неку корист да стекне... Обична крађа, извршена чак према Турцима, чини га нечасним и доноси његово искључење из дружине... Надасве је за хајдука неповредна част и безбедност жена. Он је у том погледу прави витез. Ако повреди те принципе, убиће га уколико он сам себи не пресуди...”

У почетку Првог српског устанка Карађорђе је 1. маја 1805. године писао: “Добре и мирне Турке који међу нама живе, као браћу своју ћемо чувати” и 4. јуна 1806. године он је поновио те речи, додавши: “Нико вам не сме рећи ни очи да су вам црне у глави”. Доситеј је у лето 1806. писао устаницима: “Мирне Турке оставите у својим домовима живети”. Турски живаљ је имао у Београду своју xамију, имања, а српска влада организовала је чак интернат за турску ратну сирочад. Немачки историчар Леополд фон Ранке у својој књизи: “Српска револуција” по освајању Београда 1806. пише: “Забрану пљачкања тако је строго схватио Карађорђе, када је Београд био заузет, да је двојицу која су се огрешила о ту забрану убио и после њихове лешеве обесио на градским капијама. Гостопримљиво је примио оне који су се из тврђаве упутили под његову заштиту”.

Француски научник и књижевник Алфонс Ламартин, дао је следеће податке о држању Карађорђа у погледу ратне части: “Неумољиви бранилац правде и реда, Карађорђе је дао обесити свог рођеног брата који је био насрнуо на част једне девојке”.

Пруски гардијски официр Ото фон Пирх, казао је за тадашњег владајућег кнеза Милоша Обреновића (И. стр. 21): “Три ствари су допринеле његовој победи: јединство вођства, чврстоћа воље и човечност према побеђенима”. Највећи румунски историчар Никола Јорга о Милошевом држању према непријатељу (стр. 215) пише: “Милош је дао потпуни опроштај свима који више нису носили оружје”.

О томе пише и француски лекар Кунибер: “Милош се заузе за рањенике и све ове заробљенике је третирао, једнако као и њихове жене, са пуно обзира. Сутрадан рано он натовари на кола рањенике, жене и децу и нареди да се одведу у Ужице, где их остави турском команданту, давши им слободу”.

Велики француски географ и етнограф Ами Буе, писао је 15 година пре Кунибера (на страни 311, књига 4.): “Окупивши све заробљенике, Милош нареди да се рањеницима завију ране, да се метну на носилима, жене и децу метну у кола...” Њему сведоче жене: “Срби су нас третирали као сестре и чували нашу част. Њихова вера, то је права вера, Бог ће им сигурно помоћи”.

О држању српске војске за време балканских ратова наводим писање немачког политичара и писца Хермана Вендела: “Црно – жута штампа, подстакнута са званичног места, износила је за време балкаског рата клевете од којих се кожа јежи о српској војсци, тако да је ово реткост у читавој историји света – један непријатељски лист, цариградски “Икдам” одбацио је ове измишљотине и дао сведочанство о хуманости српског војног вођства”. Један турски заробљеник, пуковник, је рекао: “Србин, колико је страшнији као противник, толико је дивнији и величанственији као пријатељ”.

Немачки ратни дописник Алберт Вирт пише из врховне команде у Врању (26. октобра 1912.): “... Колико се Краљ Петар заинтересовао за заробљенике и да је заповедио да се безобзирно казни сваки који би неког заробљеника псовао, исмејавао, или чак злостављао... После Молебна ја сам лично гледао у сместилишту заробљеника како српски стражар даје дуван арбанашком ђиди...”

Улазак српске војске у ослобођено Скопље (2.11.1912. године) описује швајцарски лекар др Адолф Фишер: “Српски војници су се у освојеним земљама понашали веома добро.” Извештај Европске комисије о наводним зверствима (балканских савезника) у Македонији читао је сер Едвард Греј, тадашњи државни секретар у Доњем дому. Он је споменуо само недела Турака, Бугара и Грка. Ни једном речју неко недело Срба. (604) Заробљени врховни командант Једрена Шукри Паша каже мајору српске војске Миловану Гавриловићу: “Ја сам знао још раније да су Срби добар и храбар народ. У току овога рата ја сам се и лично у то уверио”.

Анри Барби у својој књизи: “Поступци Срба” (страна 289) каже и ово: “Ја мислим да на земаљској кугли нема два суседна народа са различитим менталитетом, као што имају Срби и Бугари. Противно од ових последњих... српски војник разуме да има момената код непријатеља кога је имао да бије, када није више него само немоћан човек, вредан сажаљења.” Анри Барби у својој књизи “Бергалница” у одељку “Бугарске свирепости” (страна 269) каже: “Бугари су пљачкали и палили српска са истом ревношћу, истом кивношћу, као и турска села... Они су са истим садизмом обешћивали хришћанке и муслиманке...” На страни 36. каже како су Бугари убијали заробљене Србе, а на страни 263. и даље наводи извештај комисије о зверствима Бугара у околини Књажевца. Он даље каже: “Што се тиче заробљеника и рањених Бугара, ови, лепо третирани, нису крили своје чуђење и запањивало их је држање Срба према њима.”

Ризо Георгијев, рањеник, пише својима у селима Вучи у Бугарској: “Лепо ме пазе. Не брините се: ја се налазим међу браћом, а не код непријатеља.” Подофицир Георги Васиљев пише писмо у коме износи: “Наши болничари су ме оставили на бојишту. Ту су били српски болничари, који ме пробудише. Они ме превише и потом пренеше у болницу српску, где има све што желим и пара имам. Нико ме не претреса...” Заробљеник Димитрије Алексов пише својим родитељима у Сковено да је заробљеник: “Срби су предобри и врло гостољубиви, веома ме добро хране...”

На страни 120 пише Барби да је: “Дух толеранције и љупкости” занео побеђене Турке, па су се многи јавили у српску војску. Барби пита поручника Xафера Ћуре, који је одликован медаљом за храброст, зашто се бори за Србију. Овај одговара: “Јер су Срби праведни, поштени и једнако искрени као и храбри, док су Бугари неискрени, лукави и лупежи. Срби су нам свуда поштовали личност и имовину. Бугари су пљачкали и убијали...”

Немац А. Хембергер, ратни приказивач Балканских ратова, каже у првој књизи свог великог дела (страна 359): “Још једну епизоду која показује да се српска нација и витешки понаша и да, под извесним условима, попушта навалама племенитости”. За време Првог светског рата, када је непријатељ починио толико злочина у земљи Србији, великодушност нас ни тада није напустила. И о томе има много доказа у самим изјавама странаца од ранга и имена.

Године 1935. немачки научник и секретар “Академије за научно испитивање и старање о Немству”, у својој студији “Немци и Словени”, господин Франц Тирфелдер, у поглављу које говори о “Великом рату” (Први светски рат), каже следеће: “Много пута ме је дубоко дирнула храброст Срба, њихово витешко понашање према победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и војничко држање. Њихов патриотизам, њихово патриотско држање, ми смо за време целог рата са удивљењем то пратили... Њихово повлачење војске није показивало карактер пораза. У том потресном догађају њуши се хероизам старине и ми смо тада помишљали на повлачење Гота после битке код Везува...”

Говорећи о пожртвовању српских жена у балканским ратовима, швајцарска списатељка Катрина Штурценгер завршава један свој спис овим речима: “Тако је цела држава, одозго па надоле, формално натопљена идејама љубави и милосрђа. Заиста, једна држава са таквим општим духом и таквим патриотизмом заслужила је боље поштовање, а држава где чак и жене стављају отаxбину изнад својих личних интереса и интереса своје породице, не може тако лако да пропадне како то желе њени опаки суседи.”

Члан Рајстага и публициста Херман Вендел (раније већ цитиран) у једној својој књизи, где се то није морало да очекује: “1915. не само што се Немачка Врховна команда поклонила пред жилавим отпором непријатеља који се храбро бије... него су стотине хиљада Немаца добиле сад могућност да својим очима виде највише клеветан народ и земљу у целом свету, и они су се чудили како велика разлика постоји између њихових представа, подхрањиваним црно-жутим лажима, и стварности која не може да се оспори.”

Катарина Штурценгер говори о логору аустријских официра у Нишу 1914. године: “Мени је то изгледало као један велики санаторијум и бриљантан изглед логорских становника то је потврђивао. Стварно, ја мислим да нигде у свету немају заробљеници тако лепо као овде.”

Лекар Марија де Ружијечка, описала је повлачење Срба крајем 1915. године: “Најлагодније су транспортовани аустријски официри, заробљени у Србији. До сад, они су у Нишу заузели једну кућу за смештај, за коју је српска влада утрошила двеста хиљада франака да би их сместила што удобније... Судбина српских заробљеника у Аустрији није могла да се упореди са овим. То се могло десити само у сиромашној Србији.” Као аустро-угарски заробљеник, налазио се у Србији и доцнији хрватско-усташки министар просвете и књижевник Миле Вудак и он се веома лепо изразио о поступању Срба са заробљеницима.

Хрватски писац др Иво Пилар, познати србождер, није могао, но да напише у својој књизи “Југословенско питање” о држању српске војске при упаду у Босну 1914. и 1915. године, каже “Сидланд”: “Не могу завршити, а да не упозорим на привидно протуречје које сам запазио, наиме, на околност да се српска редовита војска понела неочекивано пристојно... Признајем, то нисам очекивао.” А Срби се нису другачије владали ни на крају Првог светског рата, када су као дефинитивни победници ушли у Босну. Никога чак ни казнили нису за злочине према Србима, нити шуцкоре, ни Хрвате, ни стране колонисте, никога нису протерали, никоме нису пензију обуставили. Задржали су на челу католичке јерархије прозелиту и србождера Штадлера, духовног оца, и Шарића и Павелића, док је српски Митрополит Евгеније Летица свргнут и послат у манастир, јер је био наклоњен мало више Аустрији него што српски епископ сме да буде!

Муслиманска руља у Босни, под вођством “Хрвата” – муслимана Адемаге Мешића, била је образовала терористичке банде, под именом “Шуцкор”, против Срба. Тај Шуцкор је оставио жалосног