Patriotska stranka dijaspore

U petak, 28.11.2003. godine, u 17:30 h održaće se tribina pod nazivom, Dijaspora prvi put na izborima u Srbiji, na kojoj će učestvovati predstavnici Patriotske stranke dijaspore- Zoran Milinković i Privrednih snaga Srbije- Branko Dragaš. Ova dva jaka politička činioca udružila su svoje snage ne bi li na ovim izborima pokazala da Srbija ipak ima budućnost.

Prvi put se dogadja da jedna stranka koja zastupa izvorne interese dijaspore, izlazi na izbore u matici. A koliko je to važno svedoči podatak da naši ljudi u rasejanju imaju pare, iskustvo i stručnjake da doprinesu da u Srbiji konačno bude bolje.

    Pred prestojeće izbore izbore Dijaspora i dalje ne može aktivno učestvovati a kamoli makar da da potpis z nekog kandidata. U Srbiji se trenutno skupljaju potpisi za kandidate PSD se sa Privrednim snagama Srbije udružila za izbore.

     Jedini način da Dijaspora uđe u parlament je sada. Stotine ljudi nas zove da da potpis, međutim overa potpisa u Srbiji je 0,75 eura a u DKP 39,5 eura. U Srbiji 10 000 potpisa će koštati 10 000 eura a u konsulatima 395 000 eura. Živeli !!!

    Tu je Dijaspora toliko degradirana tako da je i predpostavka da smo «ovce za muzu» mnogo lepa i blaga. Da ne govorimo o ceni pasoša (u Srbiji novi pasoš košta 15 eura u DKP 188 eura), i o drugim taksama u zemlji ???

     Srpska Dijaspora će se probuditi 28.12.2003. god. Naročito iz Evrope.

     Istorijski cilj je pobediti, napraviti od Srbije pravog partnera Evropi.

     Naša deca ne smeju ispaštati našu neslogu i neumeće. Pobeda je Privredna Snaga Srbije i Dijaspora s nosiocem liste najvećim srpskim ekspertom za ekonomiju – Brankom Dragašem s kojim je udružen PSD.

BAGERISTA DŽO POSTAO POLITIČAR

BEOGRAD - Ljubisav Đokić, poznatiji kao bagerista Džo, odlučio je još jednom, ovog puta svojim političkim delovanjem, da krene u akciju, ne bi li doprineo boljitku srpskog naroda, izjavio je danas predsednik Patriotske stranke dijaspore (PSD) Zoran Milinković.

     Na konferenciji za novinare u Međunarodnom pres centru Tanjuga Milinković je saopštio da je Đokić nedavno postao predsednik Opštinskog odbora PSD Čukarica, jer je u programu te stranke prepoznao ideju za koju bi mogao da se bori - prosperitet srpskog naroda kroz ujedinjenje dijaspore i matice.

    "Sadašnja vlast izneverila je očekivanja građana. Nema dugo očekivanog boljitka ni izlaska zemlje iz socijalnog mraka", rekao je Đokić dodajući da je "sada samo DOS-u bolje".
On je ponovio raniji stav da ne pripada DOS-u, već srpskom narodu, ma gde on bio i naglasio da je uoči ove konferencije dobio preteće pismo čiji sadržaj će prijaviti policiji.

     PSD ima za cilj efikasnu ekonomsku intervenciju dijaspore u matici i uspostavljanje ekonomsko-pravnih standarda kao preduslova ulaganja kapitala, rečeno je na konferenicji za novinare.
U PSD su ogorčeni što je i ovoga puta Srbima van Srbije uskraćeno pravo da glasaju i naglasio da će članovi ove stranke izaći na predsedničke izbore 16. novembra.

[ vrh strane ]

Na Opštinskim izborima u Kraljevu, koji su raspisani za 16.11.2003. godine, na izbornim listama nacice se i kandidati Patriotske stranke dijaspore.

Ovo je prvi put da PSD ucestvuje na jednim izborima u Srbiji, a predizborana kampanja 13 kandidata za odbornike vec je pocela.

Sa svojim glasom u opštinskoj skupštini PSD ce se zalagati za smanjenje nezaposlenosti, stabilnije garancije u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i za to da naši ljudi iz dijaspore u zemlju donesu svoje poslovno iskustvo i da budu njeni najveci investitori.

Najveca želja srpske dijaspore je da svi zajedno ucestvujemo u izgradnji novog i pravednijeg društva u kojem ce svako da živi od vrednosti svoga rada. Za to traže samo pravo da mogu u svojoj zemlji da ostvare svoje osnovno gradansko pravo, pravo da glasaju.

Povodom vesti da je još jedna srpska medijska kuća prodata stranom partneru kao i očiglednom davanju prednosti strancima prilikom privatizacije i prodaje srpskih preduzeća, Patriotska stranka dijaspore javno upućuje molbu Vladi i Ministarstvu za privatizaciju, da donese uredbu o davanju prava preče kupovine ljudima iz dijaspore prilikom prodaje domaćih preduzeća.

Svesni da u procesu privatizacije ključnu ulogu ima ekonomski interes, prodaja preduzeća našim ljudima za istu cenu ispunila bi dva cilja. Prvi sticanja materijalne koristi za državu, ali i viši nacionalni interes, a to je da srpska preduzeća ne postaju strano vlasništvo kao i da se naši ljudi postepeno vraćaju u svoju otadžbinu.

Sprovođenje takve privatizacije delimično bi ublažilo negativne efekte globalizacije i ubrzalo privredni razvoj zemlje u celini, jer naši ljudi i pored svih pravila savremenog poslovanja, imaju veću motivaciju za napredak svoje otadžbine nego i jedan stranac.

S poštovanjem,

Služba za informisanje
PATRIOTSKA STRANKA DIJASPORE

U pravu su svi oni koji upozoravaju na to da ce cenzus za sve buduce izbore u ovoj zemlji zavisiti od glasova dijaspore. Neuspeh prethodnih predsednickih izbora, rezultat je neuvažavanja glasova dijaspore. Ista sudbina ocekuje i predstojece.

Treba, medutim napomenutu, da se ne radi o 400 hiljada ljudi s pravom glasa kako se navodi u podacima ljudi koji opominju na važnost glasova naše dijaspore. Takvih ima makar milion i po. Imaju, dakle pravo glasa, ali ne i mogucnost da glasaju. Njihov glas bi bio znak za pocetak, ekonomske, socijalne, moralne, pa i politicke revitalizacije matice.

Ovi izbori (ako budu) i dalje su uskraceni za 3,5 miliona Srba. Njihova jedina greška je što ne žive u Srbiji za vreme izbora. A po nekom «novom» ustavu glasaju samo Srbi iz Srbije. Poslednji popis Srba u dijaspori iznosi manje od 400 000. Nasilno su stavljeni u rubriku «mrtvih». Patriotska stranka dijaspore ima dokaze da su «živi». U normalnom žargonu se to zove GENOCID. Zar je moguce da u ovoj zemlji ne postoji sud, institucije ljudi koji ce osuditi ove neažurnosti ovdašnje vlasti. PSD traži da se ponište ovi izbori dok se ne napravi pravi popis u inostranstvu i omoguci tim «drugim» Srbima da ispune svoja prava.

Novac može doci iz inostranstva, ali demokratija - nema vizu, makar za jedan dan – dan izbora.

PSD ide dalje. Vec naredne sedmice u Strazbur po pravdu, jer je u svojoj zemlji isto to strana rec. Dijaspora ce sigurno uspeti u svojim zahtevima kad – tada.

U nemogucnosti da se to reši redovnim putem u okviru republickog Parlamenta, Ustavnom sudu Srbije je data ta odgovornost da odlucuje o zakonitosti izbora predsednika Srbije. Velike su šanse da izbor i nakon toga ne uspe jer za to ne postoji «raspoloženje» kod naroda, onog dela koji je u matici. Samo ucešce naše dijaspore može kvalifikovano, kompetentno i mudro kanalisati politicke tokove vezane i za izbor predsednika Srbije.

Zato je uputno, a još uvek nije kasno, da Ustavni sud Srbije inicira donošenje odluke da se našoj dijaspori omoguci glasanje. Možda to ne bi bila korist za pojedine politicare i državne cinovnike, ali bi bila neprocenjiva korist za ovaj narod i državu.

Menjaju se zakoni, prilagodavaju ustavne odredbe, utanacuju izborni modaliteti, iskljucivo s ciljem produženja trajanja aktuelne vlasti. Izbori su, po svemu sudeci još daleko da bi se verifikovala poželjnost trajanja vlasti koja , na sve nacine, ali uporno i uspešno, ignoriše trecinu svojih gradana u rasejanju. U bescenje odlazi nacionalno bogatstvo a naša dijaspora još uvek ceka pred «tudim» vratima.

Simptomaticno je to da su razvijene demokratske zemlje (sile) sveta kažnjavale ovaj narod (vlast je teško kazniti) uvodenjem sankcija i za manje propuste, u odnosu na propuste prema dijaspori. Vreme je da se uvedu nekakve sankcije ovoj vlasti da bi konacno shvatila da idnorisanjem dijaspore, omalovažava sopstveni narod.

REGULISATI ODSLUŽENEJ VOJNOG ROKA ZA NAŠE MLADICE KOJI ŽIVE I RADE U STRANIM ZEMLJAMA

Zapocete veoma ozbiljne reforme u Vojsci SCG, svedoce o znacajnim zahvatima u ovoj sferi naše društvene zbilje. U tim korenitim promenama, neminovno je konacno regulisati i nacin odsluženja vojnog roka naših mladica koji se nalaze u stranim zemljema. Uvažavajuci cinjenicu da oni tamo nisu otišli zbog toga što imaju neprijateljske stavove prema otadžbini, vec zbog ostvarenja sopstvenog života, kao i to da im tamošnji poslodavci nece dati devet meseci za odsluženje vojnog roka,neophodno je, posle niza decenija ustanoviti moguce nacine kako to da se ostvari. Prema tim mladicima neophodno je ponašati se na nacin da osete naklonost otadžbine, a ne na nacin da ih se prisilno od nje udaljava.

Evropi, a i šire u svetu, poznati su instituti otkupa odsluženja vojnog roka. Predlog Patriotske stranke dijaspore jeste da se ti mladici obavežu na odsluženje vojnog roka u trajanju od mesec dana, a da se preostali deo vojnog roka otkupi. To je u skladu s profesionalizacijom vojske, a i sa standardima koje treba zadovoljiti kao preduslov za ulazak u Partnerstvo za mir i druge evropske i evroatlantske asocijacije.

U protivnom, oni ce se prilagoditi regulisanju vojne obaveze u zemljama u kojima s nalaze. Na taj nacin postaju vojni obveznici tih zemalja što stvara mogucnost njihovog angažovanja u eventualnim intervencijama evropskih i evroatlanskih vojnih grupacija prema našim prostorima. Trebaju li nam novi janjicari?

Clanovi PSD iz celog sveta, ponovo javno traže od države, to jest od ministra finansija Đelica, da vrati pare iz Fonda Dijaspore.

Poslednja informacija dostupna samo malom delu naših ljudi iz dijaspore, je da se nakon likvidacije Beobanke, parama gubi svaki trag. U neformalnom razgovoru sa clanovima dijaspore, Đelic je rekao da je taj novac izgubljen, da je na stecajnoj masi. Kakva drskost! Davno su nestajale pare dijaspore, ali tada nismo smeli ni da pitamo, a sada pitamo zato što mislimo da su Đelic i ostali doneli demokratiju.

Oni koji su umešani u ovu pljacku, varaju se da ce se tek tako zaboraviti ovaj, za vreme bombardovanja skupljani novac. Ljudi su odvajali od usta da bi pomogli svojima u zemlji.

PSD ce, ukoliko se u skorijem roku ne pojavi odgovor Đelica, javno u medijima proslediti tužbu nadležnim institucijama u zemlji kao i u Strazburgu.

Ako nije ministar skonio pare, neka kaže ko je. I poternicu za lopovima stavicemo ako treba i to sa slikama. Skoro 3.5 miliona evra bi itekako odgovaralo siromašnim ljudima u Srbiji ili nekoj akciji za borbu protiv bele kuge, na primer.

Klub knjizevnih entuzijasta Srbije sakuplja pisma Srba u rasejanju za knjigu: Izvorna pisma srpske dijaspore. Da bi Vasa pisma bila gradja ove knjige, pozeljno je da nam svojim stilom, recimo putopisno, pisete preko 10 strana teksta, o kulturi i obicajima naroda zemlje domacina, tamo gde zivite i radite, s utiscima o njoj i posaljete na e-mail: jmarjanovic49@yahoo.com. Nadamo se da Vam je ova tema interesantna i da ce Vase vidjenje tog podneblja biti osnova iz koje citaoci mogu vise saznati o tamosnjoj proslosti i sadasnjosti. Dozvolite da svet vidimo iz Vaseg ugla i da iskustva nasih ljudi o svetu ostanu zabelezena u knjizi od 300 strana, sa 70 ilustracija, oko 1000 prim. Ako je ko za vise informacija, javite se, sve za dijasporu. Pisma pristizu iz Brazila, Francuske, Nemacke, Svedske, Afrike … Klub uskoro zavrsava projekat. Ocekujemo jos 3 koautora, od kojih jedan mozete biti i Vi. Pisite nam, ne oklevajte.

Planiramo da Naslov ima desetine odabranih pisama Srba sa svih kontinenata koja cemo knjizevno obraditi, prirediti za stampu i uspeh proslaviti u Privrednoj komori SCG ili gde predlozite ... Medijska podrska se podrazumeva.

Za ovaj projekat imacemo sponzore ovde u matici. Vama pripada pocasni primerak Naslova, gratis. Ako vecina trazi bolji kvalitet stampe i vise primeraka za svoje prijatelje, ili tamosnje trziste, potrebno je vase srazmerno finansijsko ucesce.

Najava pojedinih crnogorskih državnih cinovnika da ce Crna Gora samostalno, bez obzira na stav Srbije kao clanice zajednicke države, potpisati sporazum o neizrucenju americkih državljana medunarodnom sudu za ratne zlocine, odraz je neodgovornosti prema zajednickoj državi i sopstvenom narodu.Ti ljudi, kao da priželjkuju sve jace pritiske na zajednicku državu kako bi sebi, crnogorskom narodu i svetu, pokazali da postoji opravdana argumentacija za sopstvenu samostalnost, bez obzira što u Srbiji živi crnogorskih državljana više od dva puta nego u Crnoj Gori.

Diplomatska i svaka druga mudrost bi morala naci argumente za strpljivost. Dogovorno se pristalo na tri godine usaglašavanja stavova za ili protiv. Pri tom, dijasporu zajednicke nam države niko ne pita da li joj to odgovara, kao što niko ne pita preko milion crnogoraca u Srbiji, da li imaju želju da postanu dijaspora.

DA LI SU NAŠEM RASEJANJU EVROPSKI DEMOKRATSKI SISTEMI MOGLI POSLUŽITI ZA NAUKOVANJE

Izmucena poluvekovnim progonom i ignorisanjem od strane svih vlasti: u onoj velikoj Jugoslaviji; u maloj Jugoslaviji, a i u ovoj još nedefinisanoj zajednici Srbije i Crne Gore, naša dijaspora je, u to smo svi bili ubedeni, cekala momenat za regulisanje svojih prava. Otadžbina je više od pola veka samo tražila i dobijala, a na opravdane zahteve dijaspore reagovala je na nacin neprimeren državnickoj i domacinskoj mudrosti.

Kome više trebaju price o tzv. ekstremnoj emigraciji sa svim pežorativnim obeležjima, zatim o emigraciji bez onog prefiksa ekstremna, politickoj emigraciji, ekonomskoj.... U zadnjoj deceniji dvadesetog veka svim tim emigrantskim razlozima dodat je i onaj koji je vezan za licnu bezbednost. Najveci deo tih faktora još uvek je aktuelan i umesto stvaranja atmosfere povratka ljudi iz sveta na svoja ognjišta, sve više prevladava ubedenje da treba ostati tamo gde su pristigli po napuštanju otadžbine.

Ako se demokratija kao vrhunsko politicko-ekonomsko dostignuce meri, izmedu ostalog i stepenom politickih i drugih prava gradana, a uz to pretstavlja i univerzalnu kategoriju, moguce je postaviti pitanje koji to državni sistem i koje zemlje daje sebi za pravo da ruinira vekovima oblikovane odnose medu ljudima. Odnosno, ko ima pravo na uskracivanje politickih i drugih prava svojim gradanima, bez obzira gde oni živeli, u otadžbini ili van njenih granica. Bezbroj puta to pitanje je postavljeno vlastima ove zemlje, a ponajviše posle našeg “Oktobra”. Vulgarni tradicionalizam ugušio je osecaj pravde i kod postoktobarskih demokrata i , umesto ispravljanja nepravdi i “pridobijanja” naklonosti i svemoguce koristi od cetiri miliona svojih gradana, oni nastavljaju s ignorisanjem istih. Ti ljudi su i dalje stranci u rodenoj zemlji.

Sazreli su uslovi još odavno, a sada je to imperativno za revitalizaciju i opstanak matice, da dijaspora participira u politickom i svakom drugom obliku egzistencije matice na obostarno zadovoljstvo, ali i nemerljivu korist otadžbine.

U Americi su se u tu svrhu ujedinile tri najvece organizacije naših iseljenika. U Evropi se to upravo pokušava.

Od našeg Oktobra naovamo, nagoveštava se objedinjavanje evropske dijaspore. Rec je o milion i po ljudi, najmanje asimilovanih i najbližih matici. To je deo naše dijaspore od koje , u stvari , matica ubuduce može imati najviše koristi. Dijaspora u Evropi je skoro kao “kod kuce”.

I pored toga što su mediji donosili vesti o pripremama za organizovanje jednog zajednickog autoritativnog tela na podrucju Evrope, poceci organiizovanja su krenuli u razlicitim pravcima. Ti razliciti pravci nisu uslovljeni razlikama u postizanju cilja, vec u suprotstavljanju mišljenja kako ga ostvariti. Razlikama se treba cuditi i zbog svesti svih aktera da je i polazna platforma za angažovanje dijaspore preko ovog organizovanja jedinstvena i istovetna.

Pocetkom juna u Švakcarskoj je osnovan Kongres Srba Evrpoe. U drugoj polovini juna u Francuskoj je potpisana deklaracija o osnivanju USDE (Ujedinjena srpska dijaspora). USDE osporava kredibilitet Kongresa smatrajuci sebe jedinim legitimnim telom za okupljanje dijaspore Evrope. Kongres ce najverovatnije uzvratiti istim tvrdnjama i tako, umesto proklamovane potrebe za jedinstvenom dijasporom, stvaraju se uslovi za njeno još vece razjedinjavanje. Kao da se celokupna politicka klima matice prenela na odnose medu našim ljudima u evropskim zemljema. Usledice, naravno, polemike oko toga ko je u pravu, a ko nije, kome treba pokloniti poverenje i ko to najbolje pretstvalja interese dijaspore. Veoma je moguce da se u tim dokazivanjima izgubi osecaj za ostvarenje proklamovanog cilja i time umanji ozbiljnost nastojanja na ujedinjenju dijaspore.

Za jednu i drugu opciju objedinjavanja evropske dijaspore, u ovom momentu najvažnijim se cini koja ce od njih steci legitimitet kod vec postojecih, “stabilnih” organizacija, pri tom cuvenih po svojim ambicijama u rešavanju problema dijaspore i matice, kao što je Kongres srpskog ujedinjenja u Americi. Naravno, podrška jednoj od opcija, samo produbljuje jaz madu njima i u takvim okolnostima, teško je verovati da ce evropska dijaspora steci jedinstvenu platformu za sopstveno objedinjavanje s ciljem što kompetentnijeg uticaja na državno rukovodstvo matice da se dijaspori posveti sva moguca dužna i korisna pažnja.

Suprotstavljanjem i dokazivanjem sopstvenog prava o jedinom ispravnom delovanju, predvodnici organozovanja dijaspore u Evropi nece steci valjano poverenje gradana u matici a, što je možda još pogubnije, nece steci ni poverenje pojedinih evropskih zemalja, pa ni kompetentnih evropskih institucija koje bi trebale ojacati zahteve dijaspore za rešavanje njenih problema u matici. Dakle, na samom startu, umesto nagoveštaja valjanih aktivnosti, svedoci smo suprotstavljanja koje se mora odraziti na rasparcavanje interesa naše dijaspore u Evropi.

Ono što je, kod jedne i druge opcije moguce primetiti kao prilicno neprihvatljivo u postizanju cilja, jeste odricanje piolitike i politickog po svaku cenu. U tekstovima namenjenim javnosti, citamo njihove stavove o nevladinom, nepolitickom, neprofitnom itd. statusu. Kao da se zaboravlja da je na ovim našim prostorima politika osnovni zakon bitisanja. Kao da se ovde bez politickih odluka može bilo šta uraditi. Uostalom, zašto se i jedna i druga opcija zalaže za pravo glasanja, ako ih ne interesuje participacija u politickom životu zemlje, omogucena eventualnim ucešcem naše dijaspore u samom glasanju. Ulazak u politicke forume i ucešce u donošenju politickih odluika, za sada su jedini nacin da dijaspora zadovolji svoja višedecenijska nastojanja u ostvarivanju svojih prava, ali i iskrenu nameru da pomogne svojoj otadžbini.Celi svet nas, uostalom opominje da smo zadnja zemlja na svetu koja ima bogatu, a neiskorištenu dijasporu. Naravno, dijaspora ne želi više da bude samo korištena, želi da ucestvuje u svemu što se dešava, u politici i ekonomiji, kulturi i socijalnim kretanjima. Uostalom, zašto ne bi ucestvovala i u strateškim projektima otadžbine. Za našu dijasporu uvek je važila istina “što dalje i duže, to bliže i zauvek”.

Da bi se , u sadašnjem kontekstu politickih dogadanja u matici bilo šta pokrenulo s mrtve tacke po pitanju rešavanja problema dijaspore, neophodno je ostvariti pravo glasanja. Potsetiti treba mnoge naše ljude u matici i rasejanju da naši ljudi u rasejanju imaju pravo glasa, ali ne i pravo da glasaju, sem ako se na dan glasanja našu u rodnom mestu.

Zbog svega toga, osnovana je , registrovana i radi Patriotska stranka dijaspore. Ne da bi vodila politiku, vec da bi opsluživanjem politike, upravo izlaskom na izbore, došli u situaciju da se “domognemo” famoznih centara moci kada je u pitanju donošenje politickih odluka. Sve opcije objedinjavanja evropske, kao i dijaspore na drugim kontinentima, mogu svoje politicko zadovoljenje pronaci u Programu stranke. Program se svodi na osnovni, jedinstveni cilj, ici na izbore, uci u politicke forume i ucestvovati u donošenju politickih odluka. Ulaskom,

Npr. pretstavnika dijaspore u Parlament, niko i nikada više ne bi mogao ignorisati njene zahteve. A i zašto bi kada je naš osnovni moto da “dijaspori moramo omoguciti da pomogne matici”. Mišljenja smo, da bi na ovom pojektu, bila korisna i svrsishodna participacija novonastalih i svih dosadašnjih oblika organizovanja naših ljudi u Evropi.

U KLINICI ZA DECJU NEUROLOGIJU I PSIHIJATRIJU UPRILICENO UPOZNAVANJE MEDIJA S DONACIJOM KOJU JE OVOJ KLINICI OBEZBEDILA PATRIOTSKA STTRANKA DIJASPORE

U istoriji ove Klinike koja je duža od pola veka, donacija Patriotske stranke dijaspore je najveca donacija koja je ikad pristigla. Vrednost donacije koja se sastoji od bolnicke opreme i sredstava koja su krajnje svrsishodna, iznosi oko pola miliona švajcarskih franaka.

Ovim recima, prof. dr. Todorovic , direktor Klinike za decju neurologiji i psihijatriju, pocela je kazivanje o samoj Klinici i donaciji koja je, kako je naglasila, obradovala ne samo bolesnike, vec i celokupno osoblje klinike. Prvima je olakšala boravak, a drugima izvršavanje svojih humanih obaveza.

Donacija koja je pristigla polovinom aprila ove godine, posledica je zaintersovanosti i aktivnosti clanova Patriotske stranke dijaspore u Švajcarskoj. Oprema, od kojih se najvrednijim delom smatraju anatomski kreveti cije se podešavanje vrši hidraulicnim motorima, dobijena je od vlasnika privatne bolnice u Švajcarskoj. Bolesti od kojih se lece pacijenti u ovoj klinici, upravo zahtevaju takvu vrstu anatomskih ležajeva koji se mogu po potrebi podešavati na razlicite nacine.

Za preuzimanje i transport opreme do klinike , bila su potrebna odredena novcana sredstva. Ista su sakupili clanovi i simpatizeri Patriotske stranke dijaspore, tako da je sve, na opšte zadovoljstvo pacijenata i osoblja Klinike, stiglo na «vrata» klinike.

Nemerljivo je zadovoljstvo izazvano saznanjem kavu radost je pricinila ova donacija Klinici. Na neki nacin, ceklokupan doživlja obavezuje na nove napore u iznalaženju nacina da se pomogne ovoj deci i mladjim ljudima, od kojih ce vecina najveci deo svog života provesti u ovoj ili slicnim zdravstvenim institucijama.

Zahvalnost koja je ovom prilikom izražena Patriotskoj stranci dijaspore, gotovo da nadmašuje sve napore svih clanova i simpatizera Stranke koji su ucestvovali, sada smo još više u to ubedeni, u ovom plemenitom radu.

Pripremljen (?) pod radnim nazivom pod kojim je i održan, Kongres Srba Evrope, je, po svemu sudeci, ipak jedan od pokušaja da se, na neki nacin krene u «objedinjavanje» opštih interesa naših ljudi u Evropi gde se, po najcešcim procenama nalazi i do milion i pet stotina hiljada ljudi.

Verovatno je to posledica nastojanja da se pokuša s ostvarenjem nekih osnovnih politickih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih prava naših ljudi koji žive i rade na ovim prostorima.

Sam Kongres je zamišljen kao nepoliticko telo koje bi, preko uticaja na parlamente evropskih zemalja i evropski Parlament, insistiralo na tome da te institucije uticu na meritorne institucije u otadžbini kako bi se eventualno krenulo s rešavanjem nerešenih pitanja naše dijaspore. Naravno da su svi pokušaji u tom smislu dobro došli, pa stoga možda ne treba suviše kriticki gledati i na tu optimisticku ideju da ce se preko evropskih politickih i ostalih institucija, pokušati uticati na merodavne institucije u matici.

Ono što je karakteristicno i za ovaj pokušaj objedinjavanja srpskih interesa na podrucju Evrope, prepoznaje se u gotovo nekritickom odbijanju politickih konotacija, ili neke vrste politickog delovanja u tom «dokazivanju» matici da se dijaspora, koliko je to više moguce, približi matici. Kao da su politika i politicko u stvari zlo od kojeg treba bežati, ne uvažavajuci cinjenicu da su ti ljudi delimicno upravo zbog politike beželi iz otadžbine. Ne mora to znaciti da su bili politicki proganjani, ali je politika od strane vlastodržaca tumacena na takav nacin da je politicko cinjenje ili necinjenje dovelo do toga da je ta ista politika vulgarizovala ekonomiju do mere koja je prisilila ljude da krenu u neke druge zemlje vodeni potrebom ostvarenja sopstvenog života.

Ipak, na Kongresu se od politike nije odricalo po svaku cenu. Bilo je i takavih konstatacija da je ipak prošlo vreme da se diajspora bavi samo «folklorom», da bi trebala malo da se bavi i politikom. Naravno, sve u smislu pokretanja problema dijaspore s mrtve tacke.

U tom kontekstu je i meni, kao potpredsedniku Patriotske stranke dijaspore bilo dozvoljeno (mislim da je to bilo uopšte dobro došlo za sve prisutne) da pozdravim skup u ime simpatizera, clanova i predsednika Stranke. Naravno, naglašeno je zbog cega je Stranka osnovana, koji su joj ciljevi, kao i to da se sprema za naredne parlamentarne izbore.

Pri svemu, mislim da je ostao upecatljiv stav da se na izbore mora ici ukoliko se želi uci u te famozne izvore moci, u politicke forume gde se donose odluke, jer jedino tako se može uticati na donošenje odluka koje ce biti od interesa za dijasporu. U tom smislu, naglašena je namera Stranke da na izborima pokuša osvojiti neko mesto u Parlamentu odakle bi se upravo moglo krenuti s ostvarenjem ciljeva , a koji su vezani za postepenu realizaciju problema dijaspore.

Iz svih diskusija, referata, koreferata, primedbi, intervencija, itd, moglo se zakljuciti da skup i nije u potpunosti pripremljen. Medutim, bez obzira na taj tehnicki deo , u toku rada, kao i na pauzama, mogla su se razmeniti mišljenja koja su bila od koristi za sve zainteresovane. Licno sam imao kontakte s više ljudi iz više zemalja Evrope. Interesovala ih je stvarnost oko Stranke. Posebno onaj deo vezan za cinjenicu da smo, kao organizacija namerni da izademo na izbore i tu proverimo i rejting Stranke, ali i uopšte zainteresovanost ljudi za dijasporu i sve ono što ona pretstavlja, naravno, pre svega u matici.

U odnosu na sva iskustva s ovog skupa, kao i ona neformalna pre i posle održavanja Kongresa, utisak je da je PSD jedina «pogodena» stvar, odnosno, da se preko PSD mogu na najnormalniji, u stvari, jedini moguci nacin, ostvariti interesi dijaspore. Mišljenje je to i svih clanova Stranke s kojima je kontaktirano ne samo na skupu, vec i pre i posle. Mišljenje je opšte da treba intenzivirati napore na ojacanju Stranke u svakom obliku kako bi se mogli pripremiti za sledece parlamentarne izbore.

U nekoliko navrata u zadnje vreme, pojedine politicke stranke i politicki lideri, nagoveštavali su pozitivne pomake u rešavanju problema naših ljudi u rasejanju, što je trebalo razumeti kao prihvatanje i uvažavanje tih ljudi kao sopstvenih državljana. Buduci da je korišceno uglavnom u politicko-marketinške svrhe, ostajalo je uvek samo na obecanjima.

Pre neki dan imAli smo priliku cuti i procitati «vest» da su državni organi odlucili da dijasporu uvaže povratkom politickih i ostalih prava tim ljudima koja su im oduzimana samo zato što su , u želji da ostvare sopstveni život, tražili za to priliku i mesto u stranim zemljama.

Ova država mora konacno shvatiti da je uvažavanje dijaspore stvar nacionalnog prestiža i opšteg pozitivnog prerobražaja zemlje. Politicari moraju biti svesni da nemaju pravo oduzimati narodu nadu i, što je najbitnije objektivnu mogucnost za sveopšti boljitak. Cetiri miliona ljudi ne bi trebali više biti dijaspora. Oni konacno moraju imati status državljana ove zemlje koji žive i rade van granica otadžbine. Za njih ce to biti satisfakcija, a za državu sveopšta korist.

Licemerstvo i bahatost ponašanja albanskih poslanika Skupštine Kosova, svakim danom i sve više, suprotstavlja se zdravom razumu , ali i odlukama Saveta bezbednosti UN. Na ocigled celog sveta, u momentima kada je, više nego ikada na ovom podrucju neophodno ispoštovati kultivisane mere tolerancije i medunarodnog uticaja, pod direktnim okriljem INMIK administracije i gospodina Štajnera, na Kosovu i Metohiji se nastavlja genocid nad nealbanskim narodom.

Usvojena je , od strane albanskih poslanika rezolucija o “slobodi, oslobadanju i nezavisnosti Kosova”, umesto da je usvojena neka od rezolucija medunarodne zajednice, koja je preuzela brigu nad Kosovom i Metohijom, da se zlocinci albanskih paravojski s Kosova i Metohije, privedu Haškom tribunalu.

Naša dijaspora nikada nece pristati na ovakav stil i nacin rešavanja problema na Kosovu i metohiji pod okriljem UNMIK administracije, jer je stotine hiljada Srba i nesrpskog stanovništva zbog zlocinaca koji se sada slave, našlo utocište delom u Srbiji, a delom cirom Evrope i sveta.

Tražimo od UNMIK administracije i cele medunarodne zajednice da svoje arbitrarno ponašanje na Kosovu i Metohiji podredi pravnim i pravednim standardima. Kao prvo, da se poništi tzv. rezolucija o “slobodi, oslobadanju i nezavisnosti Kosova”. Umesto toga, valjalo bi, i za albanske separatiste i teroriste, primeniti haške standarde.

U obrazloženju predstavnicima naše bivše Savezne vlade, koji su, prošle godine boravili u Londonu s namerom da ohrabre engleske investitore da ulažu u Srbiju i Crnu Goru, jedan od razloga koji je figurirao kao jasan znak opredelenja za zaobilaženje ovih podrucja, bio je formulisan u saznanju da je opštepoznato da je naša dijaspora za sada možda najbogatija, a neiskorištena u opštenarodne svrhe, odnosno da našoj dijaspori nije omoguceno da pomaže matici. A dijaspori više ne pada na pamet da postupa po dosadašnjim ideološkim postulatima, “daj pare i ništa ne pitaj”.

Ako vaša dijaspora ne ulaže kod vas, porucuju Englezi, zašto bismo to radili mi, ili bilo ko drugi od stranih investitora.

Da ne treba da se približavaju našim granicama ti strani investori, potrudila se i Vlada republike Srbije odlucivši da preko Agencije za dijasporu rešava nagomilane probleme. Dijaspora, dakle, ne zaslužuje svoje ministarstvo. Ostaje nadanje da ce agencija, poput one za izgubljene ili nadene stvari, pronaci nekog, domaceg ili stranog investitora da preokrene ekonomske tokove matice u pravom smeru.

Osnivanjem Agencije, umesto Ministarstva za dijasporu, naša dijasporaje, u najmanju ruku, još jednom, bezobzirno izvredana.

[ vrh strane ]

12 .05.2003. god

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST

Najnovija odluka Skupštine Srbije da se usvoji Zakon o administartivnim taksama kojim se desetostruko poskupljuje taksa za strance koji nameravaju uci u Srbiju, vešta je zamka za još drasticniju globu naših ljudi koji iz evropskih zemalja gde žive i rade žele stici u rodni kraj. Ovo je samo nastavak suštinske prakse odbijanja ljudi da se vrate u zavicaj. Makar i ono nekoliko puta godišnje koliko su inace dolazili za praznike i godišnje odmore.

U odnosu na politicku, ekonomsku i svaku drugu situaciju u Srbiji i Crnoj Gori, teško je poverovati da je desetostruko povecanje takse izraz želje da se spreci neka veca navala stranaca, bilo kao turista, bilo kao ekonomskih interesenata da «prave gužvu na granicama».

Cilj je veoma prepoznatljiv, što je više moguce opljackati sopstvene ljude koji žive i rade u stranim zemljema, buduci da se, priklikom dolaska u otadžbinu, i tako smatraju strancuima.

U stvari, državna administracija se tako prema njima ponaša i odnosi, a ignorisanjem prakse njihove participacije u politickomk životu zemlje, samo potvrduje odluka za trajnim ostanjkom u stranimj zemljama u kojima su se vec zatekli.

[ vrh strane ]

    Prijem državne zajednice Srbije i Crne Gore u Savet Evrope naši ljudi u rasejanju prihvatili su s oduševljenjem. Preko milion naših gradana živi i radi u zemljama Zapadne Evrope. I u najtežim trenucima za naš narod, ti ljudi su bili neraskidiva veza matice s Evropom.

    U ocekujucoj revitalizaciji matice, pre svega ekonomskoj, naša dijaspora u Evropi, svojim emotivnim, moralnim i ekonomskim potencijalima, predstavlja kamen temeljac neminovnog ekonomskog i svakog drugog boljitka.

    Evropa je na svojevrstan nacin uvek izlazila u susret našim ljudima koji su u njoj tražili utocište. Oni su svojim radom i kulturom pošteno uzvracali. Evropa sada pokazuje lepšu stranu medalje prema našoj državi i celom njenom narodu.

    U svemu, stvorili su se maksimalni uslovi i izuzetno povoljna atmosfera da se i naši ljudi koji žive i rade u Evropi, uvaže od strane matice korišcenjem svojih politickih prava. Pre svega pravom glasanja.

    Ubistvo premijera Srbije gospodina Đinđića, čin je bezumlja i zla. Smrću premijera, usmrćena je, treba se nadati privremeno, ozbiljna nada da Srbija izađe iz zone sumraka.
Demokratski procesi koji su karakterisali Srbiju kao i ostale zemlje u tranziciji nisu i ne mogu biti bez teškoća. Ali, prevelikom cenom se plaća ta demokratizacija, a uzimanjem ljudskih života, teškoće se samo usložavaju.

    Sve progresivne snage ove zemlje, moraju konačno , upravo zbog ovog gnusnog čina, pronaći načina da sačine jedinstvenu platformu s koje bi se krenulo u ozbiljnu dekriminalizaciju Srbije. I najrazličitije političke opcije, moraju imati minimume međusobne tolerantnosti, pogotovo kada su u pitanju nacionalni interesi. Jer, atentatom na premijara, najugroženiji su upravo nacionalni interesi .

    Naša dijaspora je ogorčena ovom podlošću, ali je odlučna, kao i do sada da u svakom smislu pomogne svoju otadžbinu. Dijaspori nikada nije bilo važno ko je iz koje stranke. Bitan je bio samo prosperitet koji je u mnogome simbolizovao sam premijer Đinđić.

    Vladi Republike Srbije i porodici premijera Đinđića, izražavamo najdublje saučešće.

KONFERENCIJA ZA ŠTAMPU, 28.02.2003.

1. USTAVNA POVELJA I PRAVO GLASANJA

    Teorija o strahu od dijaspore, karakteriše, ubedljivije i razgolićenije aktuelnu vlast od bilo koje prethodne. Ne postoji institucija u smislu autoriteta i ingerencije u ovoj zemlji, kojima se Patriotska stranka dijaspore nije obraćala s ciljm podsticanja istih na svu pogubnost ignorisanja dijaspore.Pogubnost naravno, pre svega za zemlju i ovaj narod. Ko to više može progutati priču naših vlastodržaca o silnim kreditima i donacijama koje ceo svet dati ovoj zemlji, ako samo želi da ih uzme. Ironija je u toj priči o stranoj pomoći.
    Ili je zaboravljeno da nacionalna ekonomija ne sme i ne može da se zasniva na kreditima i stranim donacijama, ili je pohlepa za vlašću do bezvlašća, izmakla svakoj kontroli.
    Da bi se smirio revolt naroda, ustanovljena je praksa bestidnog ruiniranja nacionalnog ponosa države i naroda. Dva predsednika ove zemlje su u Hagu, načelnik Generalštaba i druge, ne tako davno , visoke «ličnosti» ove zemlje. Ako im je mesto tamo, neka je,mada mi mislimo da su, ako su krivi, krivi sopstvenom narodu, ali je ustanovljena praksa da se javnost obaveštava o tome da je to korist za zemlju, a koristi niotkud, a manje ubedljivo o tome da li su i zašto krivi.
    Nije međutim, to tema našeg razgovora. Mi želimo podsetiti po ko zna koji put da se kojekakvim farsama prikriva činjenično stanje, uz sveopšte mišljenje da se samo u lepim pričama, postižu uspesi u tranziciji, privatizaciji itd.
    Želimo podsetiti na činjenicu da je u ovoj zemlji stanje takvo da pomoć niti treba očekivati, niti će je od nekud biti, ako mislimo na pomoć sa strane. Belosvetski moćnici su oteli ovoj zemlji sve što su mogli, a njeni vlastodršci kao da kane isporučiti gospođi Karli i to malo preostalog njenog ponosa. Jer, zemlja je dobvedena u takvo stanje da dobija ko šta poželi. A u svemu tome, beži se od istine da jedino dijaspora može revitalizovati ovu izmučenu zemlju.
    Pomoć dijaspore, međutim, nije pomoć sa strane. Ona nema nikakve veze s političkim uslovljavanjima i ona ne vodi ruiniranju, već povratku i stabilizaciji nacionalnog ponosa. To je pomoć iznutra, pomoć iz nedara ove zemlje. Emotivni, moralni i materijalni naboji i činioci naših ljudi u rasejanju, čekaju na carinskim ispostavama da preporode ovu zemlju. Ko to, u ime koga i čega, ima pravo da drži spuštenu rampu svekolikom bogatstvu sopstvenih državljana.
    Ko ima pravo da sopstveni narod drži u bedi i beznađu samo zato što misli da je to politički korisno za njega, odnosno za te ljude koji donose političke odluke.
    Patriotska stranka dijaspore se još jednom ovim putem obraća vlastodršcima i onim ljudima koji stvaraju tu famoznu Ustavnu povelju, da se konačno osveste i omoguće našim ljudima u rasejanju korišćenje njihovog biračkog prava. Neopoželjnost pojedinaca iz našeg establišmenta u svetu, ne znači da taj svet ne želi omogućiti našim ljudima da glasanje sprovedu u diplomatsko-konzularnim predstavništvima naše zemlje na njihovoj teritoriji.
    Ukoliko do Uskrsa u ovom smislu ne bude ozbiljnih nagoveštaja i pomaka, Stranka će biti prinuđena da sa svojim istomišljenicima, a nije ih mali broj, ne samo u članstvu i simpatizerima, već i u drugim političkim i nepolitičkim organizacijama, udruženjima i klubovima, iz matice i rasejanja, pristupi nečem što celi svet primećuje silom prilika, protestima i blokiranjem ulaza u famozne institucije gde se donose famozne političke odluke , ne samo protiv naših ljudi u rasejanju, već , na taj način i protiv svih naših ljudi u ovoj državi. Sprečavanje našim ljudima u rasejanju da koriste osnovno političko pravo, pravo glasanja, genocidno je ponašanje vlastodržaca prema celom narodu.

2 ZAHTEVI PATRIOTSKE STRANKE DIJASPORE I MINISTARSTVA U SENCI ZA DIJASPORU PREMA TVORCIMA NOVOG USTAVA SRBIJE

    Patriotska stranka dijaspore je, od formiranja nove republičke vlade, bila i ostala na stanovištu da je ukidanje Ministarstva za odnose sa Srbima van Srbije, bio i ostao veoma indikativan znak ponižavanja i omalovažavanja naših državljana koji žive i rade van granica otadžbine. Nije od pomoći bila promena sistema , od Brozovog, preko Slobinog, do DOS-ovskog, da se raskrsti sa zabludama da se ti naši ljudi tretiraju kao ekstremni emigranti. Zbog sopstvene političke koristi, neizmerna šteta je naneta ovoj državi ukidanjem Ministarstva, a naneta je i nepodnošljiva uvreda našim ljudima u rasejanju obrazloženjem da to Ministarstvo ne treba da postoji jer troši sredstva vladinog budžeta.U međuvremenu, za «potrebe» Vlade, niklo je nekoliko novih ministarstava.

    Prva uvreda je u tome što se stavlja do znanja da dijaspora i nije neki faktor da bi se u njeno ime i za njenu korist , trošile vladine pare. A to nisu vladine pare, već pare ovog naroda. Druga uvreda je u tome što je valjda jedino Ministarstvo dijaspore moglo da radi na sredstvima koja nisu trebala biti izdvojena iz budžeta vlade. Ljudi iz rasejanja bi to obezbedili kao što su obezbedili i desetine milijardi dolara u zadnjoj deceniji prošlog veka, kada su poverovali priči o nameri vlastodržaca da se matica revitalizuje u ekonomskom i svakom drugom pogledu. I ovog momenta sedam miliona maraka koje je dijaspora dala za vidanje rana svojoj otadžbini nakon vandalskog bombardovanja belosvetskih moćnika, nema svog traga.
    Ali, dijaspora se ne odriče matice. Ni u čemu, pa ni kada su u pitanju pare. Prema veoma prihvatljivim podacima, mesečno dijaspora šalje matici (roditeljima, rodbini, prijateljima) između 70 i 100 miliona dolara. Naravno, preko Vestern junion banke, preko poznanika i na druge načine. Preko državnih banaka to ne čini jer se nikada ne zna gde bi pare dospele.
    Pretpostavlja se da od četiri miliona naših ljudi u rasejanju (toliko ih ima , a ne 400 hiljada kako kažu naši državni činovnici), jedan milion raspolaže sredstvima od minimum 50 hiljada evra kojima bi mogao da interveniše prema otadžbini. Zašto ne prema otadžbini kad ta sredstva koriste u biznisu u bilo kojoj zemlji u svetu u kojoj je to moguće i sigurno. Radi se dakle o 50 milijardi evra. Ne postoji zemlja u svetu koja može angažovati tolika sredstva u sopstvenu korist. A te pare ne kontroliše nikakav finansijski lobi, nikakva ekonomska institucija, nijedna banka.
    Naši vlastodršci kao da ne znaju šta znače tolika sredstva. A naša javnost nevericu u ovom smislu mora da potisne saznanjima o tome šta je dijaspora napravila od svojih država kao što je Izrael, Kina, Grčka, Italija, Hrvatska, ili sada Albanija.
    Ali, naši ljudi prilikom dolaska u otadžbinu, smatraju se još uvek strancimja. Oni su još uvek ovce za šišanje, jer samo evropska dijaspora za vreme novogodišnjih i božićnih praznika, biva opljačkana preko carine i drumarine i do tri miliona evra. I ovom Uskrsu što dolazi carinici se ne raduju iz verskih, već iz «patriotsko-dijasporsko-materijalnih» razloga.
     Osnivanjem Ministarstva u senci za dijasporu, Stranka je želela i na taj način podstaći začaurena razmišljanja odgovornih ljudi, odnosno ljudi koji bi morali biti odgovorni, da se mora vratiti u državno-političku infrastrukturu institucija kao što je Ministarstvo dijaspore.
    Celokupna naša javnost je svedok da se tome pružaju nemušti i bezlični otpori, pre svega u smislu ignorisanja, a onda odbijanjem uobraženog političkog establišmenta da se o tome uopšte razgovara. Ministarstvo dijaspore je zapravo nečista savest ove Vlade. Svesna je Vlada njegovog značaja, ali i opasnosti po sopstvenu političku lagodnost ukoliko proradi logika zdrave politike, zdravog Ministarstva dijaspore i zdrave ekonomije.

    Postoje razmišljanja i o tome da se interveniše prema stranim diplomatskim telima i institucijama u smislu razobličavanja istine zašto aktuelna vlast strahuje od dijaspore. Zašto, na primer, ne podsetiti nekog stranog državnika koji ili prima u posetu ili dolazi u posetu našim vlastodršcima na to, da ti isti ljudi učestvuju u nečem što se zove političko obespravljivanje jedne trećine svojih građana. Oni učestvuju u propasti otadžbine.
Peti oktobar se uistinu desio. Ali, ko više ozbiljan u svetu može da sluša priču o našem Petom oktobru kad je, nakon toga, oktobarskih dana bilo malo. A oni bi da pričaju uvek i ponovo o svojim zaslugama Petog oktobra 2000. godine.

    U krajnjem, ostaje nam da sačekamo odredbe tog novog Ustava. Ako, posle svega, ni tamo ne bude dijaspore, Stranka će imati dovoljno snage i istomišljenika da protestima svih vrsta krene u traganja za pravdom.

Ako bi se ostvarile separatisticko-atarske ideje aktuelnog ministra pravde i njegovih «angažovanih» istomišljenika, šta ljudi iz dijaspore da kažu iz koje su države, pokrajine, regije, atara.

I šta je zapravo, originalna ideja ljudi koji, umesto da sacuvaju državu, za šta su dobili mandat, sprovode njenu komasaciju.

Krajnje je vreme da vlastodršci shvate da dijaspori treba omoguciti da pomogne u ocuvanju otadžbine, jer oni se, po svemu sudeci, u tome se ne snalaze.

Nagoveštena rekonstrukcija Vlade Republike Srbije, prava je prilika za ispravljanje nepravde učinjene prema našoj dijaspori prilikom formiranja ove sadašnje Vlade. Tada je naime ukinuto Ministarstvo dijaspore. Bez obzira na stručnu kvalifikaciju nekolicine činovnika u Agenciji za dijasporu na republičkom nivou i Sektoru za dijasporu na saveznom, dokazano je da ti ljudi nisu u stanju servisirati potrebe četiri miliona naših ljudi u rasejanju.
Budući da upravo ova država može imati najveće koristi od ispravljanja očite nepravde prema svojima u rasejanju, najveća korist najnovije rekonstrukcije republičke Vlade bila bi u povratku Ministarstva dijaspore. Najkapitalnija politička investicija ove Vlade obezbeđena bi bila shvatanjem da “ Dijaspori moramo omogućiti da pomogne matici “

Svim našim građanima u rasejanju i matici, želimo srećne božićne i novogodišnje praznike.

Našima u rasejanju srećno putovanje i još srećniji boravak u otadžbini.

    Da li zbog opravdanja neuspeha izbora ili zbog istinskog nastojanja da se, ako je moguće, ustanovi što približniji broj birača u Srbiji, manipuliše se razlićitim brojkama. Moglo bi se ponešto od toga i nezapaziti da nismo svedoci upotrebe upravo impozantnih brojki kada se radi na primer o broju nepravilno upisanih birača. Koliki ih je broj, zapravo niko i ne zna, a zadnji popis na teritoriji Srbije, bez Kosova i Metohije izvršen je aprila ove godine. Još veća konfuzija nastaje kada se pokuša “pogoditi” koliko je naših ljudi u rasejanju.
    Prema zadnjem popisu februar/mart ove godine, naših u rasejanju je 395 943. To su zvanični podaci Saveznog zavoda za statistiku. Kaže se da je od toga 20% maloletnih, pa bi po toj računici u rasejanju bilo oko 320 000 ljudi s pravom glasa. A samo pre nekoliko dana direktor SZS je saopštio da je takvih oko 130 000. Prema tim podacima, niko u ovoj zemlji nema mogućnost da ikada sazna koliko nas je van otadžbine.
    A u rasejanju nas je najmanje četiri miliona. Prema zvaničnim podacima SMIP-a od 1994. godine, od preko tri miliona ljudi u rasejanju, kako je saopšteno, petina je dece, odnosno dece je oko 600 000. Pri tome je ustanovljeno da je svako 150. dete obuhvaćeno organizovanom nastavom vezanom za izučavanje maternjeg jezika. Ima li logike u tome da je 1994 godine u rasejanju bilo preko tri miliona naših ljudi, a da ih je tamo sada manje od četiristo hiljada, imajući u vidu da se u zadnjoj deceniji prošlog veka s ovih područja iselilo samo 500 000 mladih stručnjaka.
    Uostalom, svi podaci govore o tome da nas je jedna trećina u svetu, na svim kontinentima , u 91 zemlji. O tome je veoma dokumentovano ovog leta na RTS-u govorio i uvaženi akademik Nedeljković. Prema tim podacima u SAD je 1 000 000 ljudi,Kanadi 400 000, Južna Amerika 50 000, Južna Afrika 50 000, Azija 10 000, Australija 120 000, Novi Zeland 10 000, Evropa oko 1 300 000 od čega samo u Nemačkoj preko 700 000, bivše republike oko 1 800 000. Ovi podaci se odnose na dijasporu Srbije i Crne Gore. Imajući u vidu razloge odlaska (politički, ekonomski, bezbednosni), deo tih ljudi je uzeo drugo državljanstvo, ali se radi uglavnom o najstarijim iseljenicima (računajući na period od II sv. rata naovamo). Uvažavajući i instituciju duplog državljanstva i opredelenja za izbor zemlje za glasanje po instituciji lične karte, sve procene su da je u rasejanju najmanje milion ljudi s pravom glasa sa teritorije republike Srbije. Zašto se o tome ne zna dovoljno, uzroke treba tražiti u neadekvatnoj pripremi i izvršenju popisa naših ljudi u rasejanju. Zadnji podaci takvog popisa (395 943) su jednostavno neprihvatljivi.U vezi s tim, nisu prihvatljivi ni pogađani podaci ljudi s pravom glasa koji žive i rade u stranim zemljama.

Mediji u našoj zemlji, pa tako i «Večernje» od 12.12.2002. godine, manipulišu podacima o broju naših ljudi koji žive i rade van graniCa otadžbine. Radi se o brojci od 395 943 građanina. To je podatak koji je , na Vidovdan ove godine saopštio Savezni zavod za statistiku kao rezultat popisa naših u rasejanju u februaru i martu ove godine. Novinari su, naravno, prinuđeni prenositi zvanične podatke, iako oni podrazumevaju brisanje iz spiska živih najmanje tri i po miliona ljudi. Prema zvaničnim podacima SMIP-a od 1994 godine, naših u rasejanju je bilo preko tri miliona, od čega samo dece 600 000. A 2002 ih je manje od 400 000. Gde nestadoše ti ljudi i kome to u vrhu državne administracije odgovara da se istina ustanovljava preko uzastopnih laži. Šta to smeta državnoj administraciji da prizna da je naših u rasejanju čitavih četiri miliona.

     Danas je u beogradskom Interkontinentalu održan sastanak predstavnika Saveta Evrope i predstavnika Patriotske stranke dijaspore, a na inicijativu Patriotske stranke dijaspore.

    Predstavnici Saveta Evrope su upoznati s činjenicom da državljani SRJ koji žive i rade u inostranstvu nisu u mogućnosti da ostavre svoje političko pravo da biraju i da budu birani. Članovi Saveta Evrope su upoznati i s ostalim zadacima Patriotske stranke dijaspore vezanim za rešavanje problema naših ljudi u rasejanju. S njihove strane postoji potpuna saglasnost o potrebi rešavanja problema dijaspore, što će biti obuhvaćeno i izveštajem o ljudskim pravima na teritoriji SRJ, kao i njihovom intervencijom prema adekvatnim institucijama zaduženim za rešavanje ovakvih problema.

    Predstavnici Patriotske stranke dijaspore dobili su uveravanja da će Stranka biti obaveštena o određenim postupcima vezanim za rešavanje navedenih problema.

Bez obzira šta nam se u Srbiji dešavalo pre i posle našeg Oktobra, postoje momenti kada se u otadžbinskom interesu, stavlja sve na stranu, sem same otadžbine. Novija naša istorija ne pamti momente u kojima je otadžbina bila na većoj prekretnici: krenuti u dalji demoratski preobražaj ili u bezlični, a možda i autoritarni sunovrat. Celi demokratski svet nas upozorava na pogubnost neuspeha izbora. Traže od nas to naši zaslužni ambasadori Divac i ostali. Traže to od nas svi naši ljudi iz rasejanja, jer oni na to nemaju pravo.
Ovaj put, izbori moraju biti odraz sopstvene zrelosti i savesti jer je, na kraju krajeva, u pitanju i odabir demokratskog okruženja u kome želimo živeti.

Odavno su mudre srpske diplomate konstatovale da je Srbija srecna zemlja što ima svoje izvidnice širom sveta, pa se uvek može lako snaci u svakom mestu i po svakom vremenu. Na žalost, srpski vladari, narocito u zadnjih petnaestak godina, kada se od te izvidnice najviše ocekivalo i dobilo, nisu bili u stanju da je uvaže u meri u kojoj to zaslužuje. Smatrana je cak i otpadnickom, a u njoj je uvek bilo naucnika, umetnika, biznismena, sportista, radnika i seljaka, i ponajviše patriota. Ova izvidnica je naša dijaspora, a dijaspora je grcka rec koja oznacava clanove istog roda (državljane iste države) sa stanom na razlicitim mestima.

Ratovi su prohujali i sve se izmenilo. Sve sem navike vlastodržaca da se prema tim ljudima odnose kao prema ekstremnim emigrantima. Neshvatljivim feudalnim aršinima, uskracena su im osnovna ljudska prava i što je najneprihvatljivije, pravo na otadžbinsko dostojanstvo.

Nikada medutim, kada je u pitanju otadžbina, naša dijaspora nije gledala na kratke mentalne domete i politicko slepilo vlastodržaca. Vlastodršci i politicari su bili i ostali potrošna roba, a otadžbina na njihovom kratkom trajanju nikada nije smela zasnivati svoju dugovecnost. Našoj dijaspori je to «u malom prstu» i zato je uvek u službu tog trajanja stavljala svoj emotivni, moralni i materijalni ponos. Svoju svset i savest. Kakve reci upotrebiti kojima bi bila oznacena potreba za pomoc tih naših ljudi rasutih po svetu sem «otadžbina je u opasnosti».

Razmimoilaženje politickih lidera preti da satre Srbiju žešce i gore od proteklog bombardovanja. O politickim strankama i njihovim pogramima sve se zna i ne zna se ništa.Nema više podele na desne i leve. Zgomilani su pod istim cadorom s jedinim ciljem da onom drugom napakoste. Sjedinjene su zdravom razumu nepomirljive opcije s jedinim vidljivim rezultatom vodenja zemlje u propast. Osnovne civilizacijske tekovine su u pitanju, nastavak demokratskih procesa, ili vracanje na predoktobarski virtuelizam. Izlazak u Evropu i svet ili zacaurenost vredna prezira. A sve to ne zaslugom naroda, vec narodnih vrlih izabranika.

zavnicni državni cinovnici iz Saveznog zavoda za statistiku kažu, a na osnovu zadnjeg popisa od 2002 g., da je naših državljana u inostranstvu 395 943. Iz iste savezne institucije još 1994 godine, saopšteno je da je naših u rasejanju preko tri miliona. Gde nestadoše ljudi po toj državnoj statistici kad se zna da nas je u rasejanju i citavih cetiri miliona?

Direktor SZS, kaže da je trenutno u rasejanju 130 hiljada biraca iz Srbije. Gde je ostalih milion i po? Kakav mora biti teror nad tim ljudima kad oni sprovode teror nad golim cinjenicama?

Ako vec vlastodršci ne priznaju brojnost dijaspore, ostalo je da dijaspora sama posvedoci o tome. Ovaj put na naj nacin što ce svojim rodacima, rodbini i prijateljima savetovati da izadu na izbore. Ako ste, dragi zemljaci, do sada bili mudri pomažuci svoje u otadžbini, red je da se vaša mudrost osvedoci i prihvatanjem saveta od strane rodbine, rodaka i prijateljima, da izadu na izbore. Ukoliko izbori budu uspešni, budite sigurni da je to zbog toga što ste savetovali svoje, i što su oni savet poslušali.Jer, u pitanju je izmedu milion i milion i po glasova. Ovde kao da se više niciji autoritet ne prihvata pa se ne zna na ciji bi se to poziv biraci odazvali. Nikom više ne treba objašnjavati zbog cega je neophodno da izbori budu uspešni, niti bilo koga ubedivati da od ponudenih, postoji samo jedna demokratska opcija.

Vaša odluka, dragi zemljaci da još jednom pomognete, otklonice svaku bojazan od neuspeha izbora i valjda, konacno stvoriti pretpostavke za konkretno i trajno uvažavanje dijaspore, omogucavajuci joj da koristi svoje pravo glasa i sva druga prava koja joj pripadaju po normativnoj i božijoj pravdi, a ne po volji vlastodžaca.

Osnivanje Srpsko-američkog kongresa ujedinjenjem vodeće tri srpske organizacije na američkom kontinentu:Srpskog narodnog saveza, Srpske narodne sloge i Kongresa srpskog ujedinjenja, pravo je osveženje u odnosima srpskog razjedinjenog etnosa. Od drugog svetskog rata na ovamo, nismo imali priliku doživeti ovakvu radost. Srbin je to što jeste, Srbin ma gde se nalazio u svetu. On drugo ne može biti i zato traži sve načine da očuva svoj identitet.

Očuvanje srpskog jedinstva,zaštita srpskih nacionalnih interesa i pravoslavlja, osnovni je cilj ovog udruživanja. Zar ovo ne bi trebao biti osnovni cilj svih mogućih udruženja, političkih stranaka i političkih lidera i ovde, u matici?.Dijaspora još jednom pokazuje matičnim liderima kojim putevima treba ići do zaštite nacionalnog interesa. Kako bi rekao Tirnanić, za našu dijasporu uvek važi ona činjenica,”što si dalje i duže, to si bliže i zauvek”.
Iskreno se nadamo da ovo neće biti primer samo matici već i drugim srpskim organizacijama. Nagovešteno je to već za našu dijasporu u Americi i Kanadi. Verujemo, da će se to uskoro desiti i u Evropi.

Zadnje zasedanje republickog parlamenta, na žalost, nije iskorišceno da se uvaži potreba da se dijaspori konacno omoguci pravo da glasanjem izrazi svoju politicku volju. U odnosu na sve on što dijaspora, u ekonomskom i svakom drugom smislu može da znaci za otadžbinu, a što je i te kako poznato politickim liderima i vlastodršcima, njeno dalje ignorisanje postaje stvar neukusa i nedopustivog miniranja državnih i narodnih interesa.

Gospodi politickim liderima i vlastodršcima mora biti jasno da ce i njihove bajke i zahtevi prema dijaspori, biti ignorisani na isti nacin kako je dijaspora ignorisana. Da li ce ta gospoda i ubuduce imati hrabrosti da se «zaklinje» u dijasporu kada krenu u strane zemlje da tim ljudima pricaju o opravdanosti njihovih zahteva.Licemerje više jednostavno ne bi trebalo imati produ. Nema za to ni razloga.

Na vaše odsustvo rasudivanja gospodo, možda se ne bi bilo vredno ni obracati, da nisu u pitanju opštedržavni i opštenarodni interesi. I držanje u bespravlju sopstvenioh državljana.

Uvereni da cete Vi licno, kao i institucija koju personifikujete imati razumevanja za ovaj postupak, želimo da Vam predocimo razloge našeg obracanja.

Od ukupnog broja ljudi cija je otadžbina Savezna Republika Jugoslavija, jedna trecina, odnosno oko cetiri miliona, živi i radi van njenih granica. Od drugog svetskog rata naovamo, ako to racunamo za neki savremeniji period razvoja naše zemlje u celovotosti razvoja Evrope, ti ljudi nisu imali nikakvih politickih prava, bez obzira da li su otadžbinu napuštali iz politickih ili ekonomskih razloga. Ili cak iz bezbednosnih, što je karakterisalo zadnju deceniju prošlog veka kada je Jugoslaviju napustilo preko 500 hiljada mladih strucnjaka.Ti ljudi porez placaju u dve države, a politicka prava nemaju ni u jednoj. A Jugoslavija jeverovatno zadnja država koja nije regulisala jedno od osnovnih prava svojih ljudi u dijaspori, pravo glasanja.

U svim drugim zemljama Evrope, dijaspori je dozvoljeno da glasa u svojim ambasadama i konzulatima u zemljama u kojima žive. U nekima se glasanje sprovodi putem pisama, kombinacijom tih nacina,a tendencija je da se to ubuduce radi putem interneta.

U “titovskom” periodu, našoj dijaspori nije bilo dozvoljeno da glasa zbog toga što je smatrana ekstremnom emigracijom. U posttivskom vremenu vlastodršci takode nisu bili za to jer su mislili da ne bi glasala za njih. Problematican je, medutim, period od oktobra 2000 godine kada je nagovešteno otvaranje svih vrata demokratskim procesima. Pretpostavka je da se sada ne zna za koga bi dijaspora glasala, pa još uvek ne može da ostvari to svoje pravo.

Patriotska stranka dijaspore, kao jedina stranka dijaspore politicki organizovana i registrovana, trenutne aktivnosti je usmerila na zalaganje za pravo glasanja naših ljudi u stranim zemljama. Naravno, mi ne insistiramo na tome da se to ostvari kako bi dijaspora glasala samo za nas. Mi insistiranmo na pravu glasanja, a za koga ce ljudi glasati, to je stvar njihovog opredelenja. Mi, kao i sve druge stranke, imamo svoje clanstvo. Razlika je u tome sto se nase clanstvo i simpatizeri nalaze u zemlji i sirom sveta. Godinama se traži ovo pravo i zato nije cudno što to sada traži i politickim putem deo naše dijaspore organizovane u ovoj stranci.

Mišljenja smo da bi se glasanje moglo obaviti u ambasadama i konzulatima naše zemlje u stranim zemljama gde žive i rade naši ljudi. Predsnost ovog nacina je u tome što u tim institucijama vec postoje podaci o našim ljudima na tom podrucju. Makar jednom u toku svog boravka u regionu u nadležnosti ambasade ili konzulata, obracali su se nekim povodom, kojom prilikom su dostavili i svoje podatke. U tom slucaju, bilo bi potrebno samo ažurirati podatke i spiskove i glasanje bi moglo da traje dva do tri dana uz pretpostavku da se za to izvrše detaljne pripreme. Da bi se otklonile sumnje u verodostojnost glasanja, smatramo da bi se isto moglo sprovesti pod neposrednim nadzorom Saveta Evrope.

Svesni smo da ovu aktivnost nije moguce sprovesti za prve (predsednicke) izbore. Za naredne parlamentarne izbore u Srbiji, medutim, moguce je izvršiti sve kvalitetne pripreme i po prvi put sprovesti glasanje naših ljudi u stranim zemljama.

Zbog svih nesretnih okolnosti u kojima se ova zemlja našla u zadnjih deset do dvanaest godina, makar dupli vremenski period je potreban za njenu ekonomsku i svaku drugu revitalizaciju. I pored najboljih namera, evropskih pre svega institucija i asocijacija, da se Jugoslavija vrati u evropsku sredinu, taj proces tece veoma teško i sporo. Nedostatak novcanih sredstava nije moguce nadoknaditi samo donacijama i kreditima. Privatizaciju nije moguce izvršiti bez denacionalizacije, što takode usporava proces tranzicije. Ostaje nam dijaspora kao veoma kompetentan faktor u ekonomskom, socijalnom, pravnom, kulturnom pa i politickom preobražaju otadžbine. Medutim , naši ljudi ne žele više da ulažu u maticu kao u prethodnim periodima kada pare date od strane dijaspore nisu imale nikakvog traga. Ozbiljija ulaganja u maticu usledice tek onda kada se prepozna adekvatna ekonomska i pravna regulativa.

Ubedeni smo da je Evropi potrebna Srbija i Jugoslavija, baš kao što je Jugoslaviji potrebna Evropa. Ali, nismo sigurni da Evropa priželjkuje ovakvu Jugoslaviju, osiromašenu i ekonomski posustalu.

Zbog toga su i eksplicirani razlozi obracanja Vama za pomoc, pre svega onoj vezanoj za omogucavanje našim ljudima da izraze svoju politicku volju, da biraju i da budu birani. To bi omogucilo rešavanje svih ostalih problema koje još uvek ima naša dijaspora, ali i rešavanje svih problema koje ima otadžbina, upravo uz pomoc dijapore. Zbog toga je Stranka na stanovištu da dijaspori moramo omoguciti da pomogne matici.

Ubedeni smo da postoje nacini da Savet Evrope pomogne u necem što je možda i najlakše ostvarljivo, omogucavanju glasanja napših ljudi u stranim zemljama. Bio bi to povod i nacin za rešavanje svih drugih problema naše dijaspore, što bi omogucilo našoj zemlji sprovodenje ekonomske i svake druge reviralizacije u duplo kracem vremenskom roku. Dodati još samo treba da naša dijaspora s nestrpljenjem ocekuje osnovne znake uvažavanje, a time , i još više , razloge sopstvenog angažovanja.

Naša je želja gospodine Haller da Savet Evrope u tome pomogne. Uvažavajuci kompetentnost te institucije, kao i delokrug njenog rada, mišljenja smo da je ovaj poroblem zapravo, i u njenoj ingerenciji.

Odlucna u nameri da se konacno pronade nacin da naša dijaspora ostvari svoje osnovno politicko pravo, da glasa, Patriotska stranke dijaspore je konsultovala i kompetentna tela Saveta Evrope. Od strane Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, dobijena su uveravanja o podršci ovoj inicijativi, što se, izmedu ostalog obrazlaže i cinjenicom da se Jugoslavija nalazi pred ulaskom u Savet Evrope. U toj asocijaciji, Jugoslavija ce biti jedina zemlja u kojoj nije rešeno pitanje glasanje njenih državljana koji žive i rade van granica otadžbine.

Najavljeno zasedanje republicke Skupštine, moglo bi biti iskorišceno i za donošenje odluke o pravu glasanja naše dijaspore. To bi bio, ne samo znak uvažavanja tih ljudi, vec i postupak koji bi ostavio nepotrebnim angažovanje evropskih i drugih demokratskih institucija.