Govor predsednika izvršnog odbora PSD, g-dina Dragana Bačića

Govor g-dina Srđe Trifkovića

O R G A N I Z U J E

KONGRES DIJASPORA – MATICA

Dana 10. aprila 2004.godine s pocetkom u 10h , i trajanjem do 15h

U hotelu “ MAJESTIC” u Beogradu, Obilicev Venac 28.

Kongres ce otvoriti Ministar za Dijasporu pri Vladi Republike Srbije g-din Vojislav Vukčević.

TEME:

1. DIJASPORA I POLITIKA – uvodna reč (Dr S. Trifković, novinar, istoričar, spoljno politički analiticar, SAD, V. Britanija)

· Da li dijaspora treba da se bavi politikom?

· Pravo glasanja dijaspore, i ko ima pravo glasanja

· Tehnicki uslovi za glasanje u inostranstvu

2. DIJASPORA I EKONOMIJA – uvodna rec ( Zoran Vučković, generalni direktor prve Francusko – Srpske privredne komore iz Pariza)
· Kako povratiti poverenje radi investiranja u matici

· Posebne benificije i uslovi za investicije iz dijaspore

· Carinski propisi

· Privredne komore u dijaspori

3. ULOGA MEDIJA – uvodna reć (Dr S. Trifković, novinar, istoričar, spoljno politički analitičar, SAD, V. Britanija)

· Blokade ili antiblokade medija za dijasporu

· Uloga medija u dijaspori

Učestvuju stručnjaci svih oblasti kako iz dijaspore tako i iz matice.

U Beogradu, 23.03.2004.god.

Govor predsednka PSD, g-dina Zorana Milinkovića

Dame i gospodo, poštovani prijatelji,

Teme daašnjeg Kongresa “Dijaspora – matica” koji organizuje Patriotska stranka dijaspore, čiji sam predsednik, su:

1. Dijaspora i politika
2. Dijaspora i ekonomija
3. Dijaspora i mediji

    Dakle ono glavno što treba da uredi odnose između naših građana u zemlji i inostranstvu, koji treba da rade u jednom interesu, a od nedavno su i jedno, jedinstveno biračko telo. Pravo glasa je ostvareno, ostalo je još da se izborimo za njegovu primenu.
    Večito pitanje koje se postavlja je da li dijaspora treba da se bavi politikom? Teška situacija u poslednjih desetak godina u zemlji sama je inicirala da se naši građani u inostranstvu, prirodno, interesuju šta se događa u zemlji, njihovim porodicama, rođacima, zemljacima. Hteli, ili ne postali su nesvesno, a mnogi i svesno, deo političke scene, podržavajući, ili ne podržavajući određene političke struje. Mnogi su i ulagali novac, a kada ulažete, s pravom želite da znate po kojim uslovima, u kom sistemu, i pokušate da i sami na to utičete.
    Nedavnim ostvarivanjem toliko čekanog prava glasa, u iščekivanju njegovog ostvarenja, naši građani iz inostranstva već su, hteli to ili ne, jednom nogom u politici. Prilikom zaokruživanja glasačkih listića, moraju da se opredele za nekog kandidata. A to je politika. Zato dijaspori ne bi trebalo slati poruke da se ne bavi politikom (kao što to savetuju naši DKP). Politika je danas život, i svi imaju pravo da se njom bave, naročito ukoliko se na tom terenu pojavljuju kao investitori.
    Od kada je dijaspora dobila pravo glasa, pojavljuje se pitanje ko ima pravo glasanja?!
    Za mene, svako ko ima državljanstvo, pasoš ili ličnu kartu s matičnim brojem – može da glasa. Treba se samo pojaviti u konzulatu. Može da se glasa i poštom. Možda bi bilo nelogično da se glasa na lokalnim izborima, ali na svim ostalima, svakako. Ima ljudi koji žive u inostranstvu, imaju samo naš pasoš, bilo im je skupo da dođu ovde i ostvare svoje glasačko pravo, strano državljanstvo nemaju, pa samim tim ni pravo glasa u zemljama boravka, pa tako postoji i čitava armija ljudi koja, možda, nikada nije ni glasala u životu! To u demokratsko vreme nesme da se dozvoli. Pravo glasa je konačno dobijeno, a sada se pojavljuju “tehnički uslovi”.
Ovih dana, čuju se konfuzne informacije da dijaspora može, ili ne može, da glasa na predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji 13.juna, zbog tehničkih mogućnosti ili nemogućnosti.
   Pritom se niko nije setio da se odmah osnuje komisija koja će da reši ova tehnička pitanja, istoga dana kada je dijaspora dobila pravo da glasa.
Čudno je da niko od ministara, osim ministra za dijasporu g-dina Vojislava Vukčevića, nije saslušao buduće glasače iz dijaspore, nas koji znamo kako da se lako prevaziđu ovitehnički problemi.
    Neophodno je da se dijaspora prvo obavesti o održavanju izbora i o potrebi upisa na biračke spiskove. Za to na najbolji način moraju da se iskoriste podaci koje već poseduju naša diplomatsko-konzularna predstavništva, na osnovu do sada pruženih administrativnih uslova našim građanima.
Zatim treba pristupiti unošenju ovih podataka na biračke spiskove u DKP-ima, i iste proslediti Republičkoj izbornoj komisiji, da bi ih oni dalje prosleđivali opštinama. Tako se neće pojavljivati dupli spiskovi.
    Ukoliko je ova jednostavna procedura za sledeće izbore, pak, iz nerazumljivih razloga neostvarljiva, spiskovi bi mogli da se prave i na licu mesta, tokom glasanja, na osnovu pasoša i matičnog broja. Kompjuterskom obradom podataka bilo bi onemogućeno da neko dva puta glasa, na osnovu pasoša u inostranstvu, i biračkog spiska u matičnoj pštini u zemlji.
    Ni kontrola izbora ne bi trebalo da predstavlja problem. Mogla bi da se izvrši na tri nivoa, tako što bi paritje angažovale svoje simpatizere u inostranstvu, CESID je već najavio da će da raspiše konkurs u inostranstvu, za posmatračke misije poslali bi i Savet Evrope, Evropska zajednica i OEBS.
    Sume koje se pojavljuju kao potrebne za održavanje izbora u inostranstvu – a govori se o nekih astronomskih million i po evra – potpuno su nerealne. Potrebno je mnogo manje novca. Treba samo poslati glasačke listiće i obezbediti otvorena vrata naših diplomatsko-konzularnih predstavništava. Građani iz dijaspore, to je sasvim sigurno, ne bi tražili ni jedan evro za dežurstva tokom glasačkog dana koj su toliko priželjkivali.
    Uostalom, pravo je pravo. A mi smo se za pravo glasa izborili. Oko njegovog sprovođenja ne sme da bude dvoumljenja. Inače ćemo svoja prava braniti žalbama Republičkoj izbornoj komisiji, na sudu, a ako treba, ići ćemo i na više instance, pred savet Evrope i OEBS. Ali, nadamo se da do toga neće doći, i da će dijaspora, konačno, moći da ostvari svoje dugo čekano osnovno građansko pravo, pravo da glasa.

DIJASPORA I EKONOMIJA

    Kada je reč o dijaspori i ekonomiji, jasno je da dijaspora, kroz mala i srednja preduzeća, pre može da spase ekonomiju Srbije od stranaca. Stranca vezuje interes, a dijasporu i to, i patriotizam. Dijaspori treba prići na drugi način, uz jednostavniji, precizniji i pre svega, ljudski pristup. Iako možda nije vreme, zar ne bi trebalo dati opštinska građevinska zemljiša na koncesiju o 20-30 godina? Zar ne bi trebalo ulagače i graditelje osloboditi od poreza prvih dve, tri ili pet godina? Zar ne bi trebalo davati beneficije poslodavcu, ukoliko zapošljava radnike u zemlji u kojoj cveta nezaposlenost? I, tako dalje, i tako dalje.
    Što se tiče carine, treba je ukinuti za uvoz mašina, i novih i polovnih automobile, kamiona bez obzira na godište. Tehnički pregledi pokazaće njihovu ispravnost.
Novo preduzeće mora da može da otvori za jedan sat, na jednom šalteru.
Ono što naša Privredna komora nije mogla do sada da uradi, učiniće naše privredne asocijacije i privredne komore iz dijaspore. To je trebalo odavno da se učini, jer niko nema više poslovnih kontakata u inostranstvu, od naših poslovnih ljudi iz dijaspore.

DIJASPORA I MEDIJI

    Konačno, kada je reč o medijima, mediji u Srbiji nedovoljno pišu o dijaspori. Trebalo bi da se zapitamo zbog čega je to tako. Nas zovu da se interesujemo za zemlju, da ulažemo, a za uzvrat, dijaspora nije previše zanimljiva za medije u zemlji.Pisati o dijaspori za tržište dijaspore, čitati i slušati o dijaspori u dijaspori, nije previše zanimljivo. Ovde bi trebalo da se zna šta radimo, za šta se zalažemo, šta donosimo, šta tražimo. A za to ne postoji medijska zainteresovanost. Naše vesti ostaju po straini, kao da ostoji neka medijaska blokada. Da sun as, na primer, pitali, ili bar preneli šta smo samo rekli do sada, već bi odavno rešili i ta tehnička pitanja oko ostvarenja našeg prava glasanja u inostranstvu. Ali, očigledno to nije njihova prva briga. Matica, će međutim, stati uvek naša briga, i mi iz dijaspore ćemo zauvek ostati vezani za nju.
    Na kraju, dopustite mi da iznesem reči pohvale za novu Vlast koja je kao jedan od svojih prvih poteza odlučila da dijaspori da pravo glasa i formira ministarstvo za dijasporu. Eto, i to je politika.

Govor predsednika izvršnog odbora PSD, g-dina Dragana Bačića

      Uvaženi gosti, dame i gospodo, dragi prijatelji, pozdravljam vas u ime IOPSD i zahvaljujem se što ste se odazvali ovom eoma važnom skupu kojim mi iz PSD želimo da napravimopreokretnicu kada su u pitanju ljudi iz dijaspore i matice.
Iako su nas razni režimi i vlastodršci decenijama svijim retrogradnim i anahromnim zakonima terali na podele i sukobe, mi ostajemo verni hrišćanskom i pravoslavnom verovanju da između ostalog ljude i narode treba spajati. Tako da za nas nema dileme: NAROD U SRBIJI I RASEJANJU mora biti jedinstven i duhovno i kulturno i ekonomski i politički.
    Stoga mi pozdravljamo političke partije koje su donele zakon o pravima naših sunarodnika koje će oni koristiti za sve naredne izbore. Mi pozdravljamo i ostale koji su svojim konstruktivnim i ipravnim primedbama ukazali da se ta prava mogu i bolje urediti.
    Lepo je bilo videti jedinstvo naroda, i vlasti i opozicije u suštinskom opredeljenju kada je nedavno, nadam se i poslednji put počeo egzodus našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Zar nas samo nesreće i nevolje trebaju motivisati na slogu?
Moramo uvek biti homogenizovani i kada raspravljamo o školstvu, zdravstvu, privatizaciji, dijaspori, vojsci, poljopivredi, o ulasku u EU, o projektima da budemo pravni lideri na Balkanu. Moramo težiti ka tom cilju. Da uvek znamo šta hoćemo pa i onda kada se ne slažemo.
    Pune tri godine naši članovi, entuzijazisti iz PSD u zaista teškim okolnstima šire taj novi imidž Srbije i bori se pre svega za prava Vas koji živite daleko od svog rodnog kraja, kako bi vi posle nama pomogli, i svoju otadžbinu izveli na put.
PSD želi čuti vaš stav, PSD trebaju novi ljudi, neiskompramitovani i iz zemlje i iz dijaspore. Potrebni su i mladi i stari, i bogati i siromašni i Srbi iz Amerike i iz Evrope kao i iz Australije. Trebaju nam svi koji će se okupiti oko ove ideje, kaja ne poznaje drugu političku ideologiju osim ekonomije, prosperiteta, punih novčanika, velikih plata i penzija, nacionalnog dostojanstva i ponosa. Da i sutra kada budemo deo EU budemo to što stvarno jesmo.
    Pozivamo vas da zajedno s nama budete deo tog tima, tima mladih novih ljudi koji vam garantuju da će PSD biti značajan činilac na političkom polju Srbije, a Srbija biti bogata, razvijena i prosperitetna.

Govor Srđe Trifkovića

O ULOZI DIJASPORE U POLITIČKOM ŽIVOTU MATICE
Kongres PSD DIJASPORA – MATICA, 10.april 2004.god.
Srđa Trifković

Dilema da li srbi u svetu treba da učestvuju u političkom životu Matice vazda je bila veštačka i sada je praktično okončana, barem u principu ako ne i u detaljima. Kao što znamo, sa formalno-pravnog stanovišta pravo učešća državljana Srbije sa prebivalištem van zemlje u političkom životu Matice rešeno je nedavnim usvajanjem odgovarajućeg zakona u Skupštini srbije. Ostaje niz nedoumica oko sprovođenja tog prava u praksi, ali su ta pitanja sekundarnog značaja u odnosu na principijelni stav da fizička udaljenost od matice ne treba da povlači gubitak građanskih prava u njoj.
Sa stanovišta približavanja Srbije demokratskim standardima u drugim zemljama, dileme nikada nije trebalo da bude. Makar letimični pregled zakonske regulative i prakse u nekim većim ili manjim zapadnim državama koje se (sa pravom ili ne, to je druga tema) smatraju za demokratske, govori za sebe. Krenimo azbučnim redom.
Amerikanci koji žive van SAD imaju pravo glasa na izborima za predsednika i Kongres, tj. Senat i predstavnički dom, bez obzira gde žive, koliko dugo, i da li još uvek imaju adresu prebivališta u SAD. Glasaju poštom, a Federalna izborna komisija im pred izbore šalje biračke listiće po spisku dobijenom od područne ambasade ili konzulata. Za Senat im se glas računa u saveznoj državi, a za Kongres u izbornom okrugu gde im je bilo poslednje prebivalište pre odlaska.
Po Zakonu o biračkom pravu iz 1990. državljani Austrije sa stalnim boravkom u inostranstvu i bez adrese prebivališta u Austriji mogu da glasaju, i to poštom, ne napuštajući mesto boravka, na austrijskim skupštinskim i predsedničkim izborima i referendumima. Pravo se stiče upiskom u birački spisak, opet poštom, ne napuštajući mesto boravka, na austrijskim skupštinskim i predsedničkim izborima i referendumima. Pravo se stiče upisom u birački spisak, opet poštom, u područnom diplomatskom ili konzularnom predstavništvu Republike Austrije. Po tom spisku se pred izbore svima upisanima poštom dostavljaju glasački listići i povratne koverte. Upis u spiskove obnavlja se posle 10 godina.
Italijanski državljani sa stalnim boravkom u inostranstvu imaju pravo glasa na nacionalnim premda ne i lokalnim izborima, takođe putem pošte, tj. Ne napuštajući prebivalište. Isto važi i za francuske državljane kada je reč o predsedničkim izborima, referendumima, ili izborima za evropski parlament. Za pravo glasanja na izborima za narodnu skupštinu, pak, oni samo treba da dokažu da još uvek održavaju porodične veze u svom izbornom okrugu. Španija nema čak ni to ograničenje: španski državljani, ma gde živeli, registrovanjem kod najbliže španske ambasade ili konzulata pred izbore poštom dobijaju glasački listić, a njihov glas se računa u izbornom okrugu gde im je bilo poslednje mesto prebivališta u zemlji. Potpuno su isti propisi i za Šveđane u svetu, s tim da pored glasanja poštom oni imaju opciju da svoj glas i lično daju u švedskom konzularnom predstavništvu.
U supstanitivnom smislu, pak, učešće u političkom životu ne treba da bude ograničeno samo na pravo glasa na izborima. Isto tako, u supstantivnom smislu Dijaspora nije samo puki skup pojedinaca koji žive van matične zemlje ali ne gube njeno državljanstvo. Reč dijaspora (rasuto seme) grčkog je porekla i označava pripadnike jednog naroda koji žive odvojeno od matice, ali su njen deo. Prvobitno se odnosila na grke koji su osnivali kolonije širom Sredozemlja, ali od kraja prvog veka naše ere ova reč biva posebno vezana za Jevreje. U smislu tog izvornog značenja, koji smatram jedino ispravnim, DIJASPORA PREDSTAVLJA INTEGRALNI DEO MATIČNOG NARODA, DAKLE NJEGOVOG DUHOVNOG, EKONOMSKOG, DRUŠTVENOG, PA I POLITIČKOG BIĆA.
U tom smislu gledano, učešće dijaspore u političkom životu zemlje-domaćina-a u cilju ostvarenja određenih ciljeva matičnog naroda – nije ništa manje važno, već naprotiv postaje možda još važnije, od učešća u političkom životu Matice. Da nabrojim samo neke primere: Jevreji širom sveta, a pre svega u SAD, imaju veoma snažne, dobro organizovane lobije koji pomažu Izrael, Kiparski Grci, Jermeni (PRIMER GENOCIDA IZ 1915.), ili Irci (PRIMER BOSTONA), imaju bitnu ulogu u afirmaciji političkih ciljeva Matice delovanjem kroz institucje drugih zemalja, u kojima žive. Hrvatska dijaspora pre 1990. i kubanska dijaspora na Floridi danas primeri su zajednica koje su uspešno delovale ili deluju kao grupa za pritisak u cilju bitnih političkih promena u Matici.
Kada je o srpskim neprijateljima reč, ne smemo zaboraviti na albansku dijasporu, pre svega u SAD. Upravo na njenom primeru imamo model efikasnog delovanja Dijaspore u zemlji-domaćinu kao sredstva ostvarenja nacionalnih težnji matičnog naroda. Krajem 1981. posle pobune na Kosovu koja je privukla znatnu pažnju svetske javnosti, deo albanske dijaspore u SAD sagledao je važnost investiranja u lobistički rad, kultivisanje medija i uspostavljanje bliskih odnosa sa pojedinim američkim kongresmenima (TVEN). Premda slabije obrazovana, malobrojna i manje integrisana u američko društvo od srpske, albanska dijaspora je bolje od nje shvatala da za uticaj na političke krugove zemlje-domaćina mora da angažuje znatna novčana sredstva, kao i znanje i iskustvo ljudi van sopstvene zajednice, profesionalaca za lobiranje i promotivno komuniciranje koji se razumeju u funkcionisanje višestruko složene i skupocene političke mašine zvane Vašington.
Albanska dijaspora u SAD tada je brojala do 250 000 pripadnika, tj. Otprilike petostruko manje od Srba. Ipak je imala prednosti u odnosu na glavnu metu svojih namera. Kao prvo, nije bila rascepkana crkvenim, ideološkim, zavičajnim i generacijskim podelama: Gege i Toške, bivši balisti i kompartijci, muslimani i hrišćani, iz Albanije, Makedonije, Crne Gore ili sa Kosova, mislili su isto u pogledu dugoročnh nacionalnih ciljeva. Kao drugo, albanska dijaspora je uvažavala autoritet tradicionalnih lidera zajednice, za razliku od Srba gde jednog sveobuhvatnog izvora legitimnog autoriteta nije bilo.
Vidljiva faza petogodišnjeg diskretnog pripremnog perioda počela je juna 1986, kada su istovremeno Robert Dol u Senatu i Dzozef Diogardi u Predstavničkom domu podneli nacrte rezolucija kojima se podržava albanski separatizam na Kosovu kao borba za legitimne aspiracije i ljudska prava jednog ugnjetenog naroda. U tom trenutku lobistički napor dvojice republikanaca su nailazili na nespremnost američkog estabilišmenta da raspad Jugoslavije vidi kao realnu mogućnodt ili da ga aktivno podrži. Međutim, upravo u ovom periodu dolazi do izražaja treća značajna prednost albanske dijaspore u odnosu na srpsku: novac. Albanci su još od poznih sedamdesetih godina postali značajni igrač na američkom tržištu heroina, što im je omogućilo da velika sredstva stavi na raspolaganje svojim političkim zagovornicima. Samo na jednom banketu Albansko-američke građanske lige 1987. u Njujorku za Dolovu i Diogardijevu kampanju prikupljeno je milion i po (tadašnjih) dolara. O takvim sredstvima Srbi nisu mogli ni da sanjaju.
Teza o neizdrživosti jugoslovenske zajednice do tada je (uglavnom neuspešno) bivala lansirana pre svega od strane hrvatske emigracije. Međutim, u Vašingtonu je još uvek preovlađivao stav npr. Iglbergera da je jugoslavija ne samo datost već i poželjna realnost: Sovjetski Savez je tek kretao putem Perestrojke i krah mu se još nije nazirao, a u hladnoratovskoj računici Amerikanaca to je značilo da jugoslovenski status ne treba remetiti. Sa Miloševićevim usponom, međutim, Albanci su dobili fokus svojih lobističkih napora. Dobili su personifikaciju navodne srpske tvrde, komunizmom zaražene političke strukturne moći. Milošević im je išao na ruku bahatošću koja nije bila utemeljena ni na kakvoj strateškoj viziji budućnosti, da o srpskom nacionalnom interesu ne govorimo. Angažovanost albanske dijaspore krunisana je 1989. Zakonom o inostranim finansijama br. 101-513, koji se odnosio na fiskalnu 1990. godinu, a u koji je dol ubacio 23 rečenice kojima je objavljen ekonomski rat jugoslaviji uz istovremeno podsticanje secesionizma. Od tog trenutka Rubikon je bio pređen, ostalo je već nama poznata istorija. (O tome kakve poruke iz ovakvih primera treba da izvuče srpska dijaspora govoriću popodne.)

Srpska dijaspora nastala je još u vreme seoba pred najezdom Turaka na oblasti pod vlašću Hapsurga, krajem 15.i tokom 16. veka. Srazmerno najveći talas iseljavanja usledio je posle povlačenja princa Eugena Savojskog sa Balkana 1690.godine, kada je preko 40 000 porodica pod vođstvom svog Patrijarha napustio Kosovo i staru Srbiju. Savremena dijaspora, pak sastoji se iz četiri glavne grupacije:

1. Staro iseljeništvo, tj. Potomci iseljenika koji su se otisnuli u svet pre Drugog svedskog rata;
2. Posleratna politička emigracija, tj. Srbi i njihovi potomcikoji su prinuđeni na odlazak iz zemlje krajem građanskog rata 1941-45;
3. Ekonomska emigracija: radnici raznih zanimanja i stručnjaci koji su otišli u zapadnoevropske i prekomorske zemlje od ranih 60-tih do poznih 80-tih za profesionalnim i materijalnim uspehom;
4. Izbeglice od rata i posledica rata u bivšoj SFRJ 1991-99.

Kakav će biti uticaj ovih segmenata Dijaspore na politički život Matice? Za
staro iseljeništvo možemo sa sigurnošću reći da će biti marginalan. Ono je uglavnom grupisano u industrijskim centrima na severoistoku i srednjem zapadu SAD: Pitsburg, Klivlend, Detroit, Čikago, Milvoki. Čine ga potomci radnika koji su uoči Prvog svedskog ratadošli uglavnom iz pasivnih krajeva pod austro-ugarskom vlašću (krajna, Hercegovina) i iz Crne Gore. Mnogi su se mučili po rudnicima, železarima i građevinama širom Amerike u vreme kada su zaštita na radu i osiguranje bili minimalni. Od skromnih prihoda odvajali su sredstva za izgradnju prvih srpskih crkava i domova, koji su predstavljali osnovu života srpske zajednice koju je zatekao sledeći talas iseljenika, posle 1945.
Dobrim delom asimilovani, njihovi potomci neguju osećaj pripadnosti srpskoj zajednici uglavnom na kulturno-verskom planu: kroz Crkvu, negovanje običaja(krsna slava, Božić itd.), folklor, pismo, jezik i članstvo u zadrugarskim organizacijama poput Srpskog narodnog saveza. Za ovu grupu ne može se reći da više pripada»srpskoj dijaspori» u užem smislu, jer je za većinu njenih pripadnika osnovni indentitet sada američki, tako da ih možemo opisati prvenstveno kao Amerikance srpskog porekla. Njihov broj postepeno opada kroz asimilaciju: deca iz mešovitih brakova podložna su gubitku tradicionalnog nasleđa, unuci pogotovu; ima ih oko 300 000 za koje se još uvek može reći da su očuvali osećaj pripadnosti zajednici.
Posleratnu emigraciju činili su pripadnici vojnih formacija i političkih pokretakoji su se borili protiv komunista i ratni zarobljenici koji su odbili da se iz Nemačke vrate u Jugoslaviju. Bilo ih je oko 35 000. Najbrojniji su bili prpadnici četničkog pokreta, prvenstveno Dinarska četnička divizija vojvode Momčila Đurića koja je kao kompaktna jedinica od oko sedam hiljada boraca izašla iz zemlje. Tu su takođe bili pripadnici pokreta Zbor (Dobrovoljci), Srpske državne straže, kao i manje grupe četnika iz drugih krajeva (Srbija, Crna Gora, Bosna, lika) koji su preživeli povlačenje iz svojih krajeva. Njihova sudbina odlučena je zbivanjima na dalekim fontovima, tj. Ulaskom Crvene armije u Jugoslaviju kojim je rešen ishod građanskog rata.
Ovo je bio relativno malobrojan ali politički i nacionalno snažan element koji je dao veliki podstrek nastanku i profilisanju srpskih zajednica širom sveta, a pre svega u SAD, Velikoj Britaniji, Kanadi i Australiji. Pozorišne predstave, horovi, folklorne grupe, kursevi stručnog osposobljavanja i predavanja o nizu tema, od nauke i tehnike do svedske politike, činili su njihov kulturni i prosvetni život veoma dinamičnim već u izbegličkim logorima Italije i Nemačke tokom prvih poratnih godina. Gde god su stigli osnivali su crkveno-školske opštine kao štozer nacionalnog okupljanja, a potom i razne druge organizacije humanitarnog, prosvetno – kulturnog i zabavnog karaktera.
Za srpske borce koji su krenuli u izgnanstvo a za sobom ostavili već zasnovane porodice razdvojen život je bio posebno težak, pogotovu s obzirom na neizvesnost: niko nije znao da li će i kada ponovo videti svoje najmilije. Prvi članovi užih porodica tek su od kraja 1950-tih dobili dozvolu komunističkih vlasti da se pridruže svojim muževima i očevima. Održavanje veze sa najmilijima u zemlji predstavljalo je veliki i bolni problem za Srbe u izgnanstvu. Snalaženje u svetu išlo im je teško. Oficiri, intelektualci, domaćini, morali su da postanu fizički radnici. Njihove ambicije za napredak u karijeri i na društvenoj lestvici bile su im usmerene na mlađu generaciju, decu. Ni oni neće imati uticaja na poliički život u Matici jer ih je ostalo veoma malo.
Pripadnici druge generacije posleratneemigracije, rođeni od sredine pedesetih do kraja šezdesetih godina, pokazali su se vrednim i sposobnim. Mnogi su stekli zavidne kvalifikacije o kojima njihovi roditelji nisu ni sanjali, uz profesionalni uspeh koji sledi kao nagrada za vredno učenje i samodisciplinu. I njima, kao i njihovim očevima i majkama, pomisao na zavisnost od državne pomoći potpuno je strana. U vreme kada pripadnici raznih imigrantnih zajednica daju nesrazmeran doprinos naglom rastu raznih oblika kriminala širom zapadnog sveta, pripadnici srpske zajednice važili su i važe za uzor građanskih vrlina u svojim sredinama, pred svojim kolegama i komšijama. Stari emigranti su umrli ili u dubokoj starosti, ali njihovi potomci neguju nacionalnu svest i tradicije. Ovaj segment dijaspore broji oko stotnak hiljada lica i prvenstveno je usmeren na podršku matici kroz delovanje u zemljama gde su rođeni.
Treći talas iseljeništva došao je sa liberalizacijom izlaska iz zemlje početkom 1960-tih. Oko milion žitelja jugoslavije, uključujući na stotine hiljada Srba, otišlo je prvenstveno u zapadnoevropske zemlje na rad. Premda su isprva odlazili prvenstveno radnici, tokom godina hiljade visoko obrazovanih stručnjaka je takođe otišlo u potrazi za boljim uslovima profesionalnog napredovanja. Oco je politički, obrazvno i zavičajno veoma heterogena grupa, što je došlo do izražaja u teškoćama koje su njeni pripadnici imali da se organizuju oko jedinstvenog programa u vreme raspada Jugoslavije a potom i rata. Mnogi tzv. gastarbajteri naikada nisu gledali na novu sredinu kao na svoje trajno životno opredeljenje. Brojnost ovog segmenta nije našao odraza u njegovoj sposobnosti da utiče na zbivanja u društveno-političkom životu zemlje-domaćina, ali je reč o ljudima koji su veoma zainteresovani za zbivanja u Matici i koji će težiti da što aktivnije učestvuju u njenom političkom životu.
Najnoviji talas srpskog iseljeništva čine uglavno mlađi ljudi iz krajeva zapadno od Drine koji su izbegli zbog rata i njegovih posledica ( u slučaju srbije od sankcija i bede). Oni se uglavnom još nisu ekonomski i profesionalno snašli, za mnoge pravni status u zemljama gde su se zatekli još nije regulisan, tako da verovatno neće imati ni pravnog osnova ni zainteresovanosti za uticaj na politički život srbije. Međutim, na njih treba i te kako računati kao na pojačanje dijaspore u sredinama gde su se zatekli.
Da zaključim. U sva ova četiri segmenta, dijaspora je integralni deo matičnog naroda, dakle njegovog duhovnog, ekonomskog, društvenog, pa i političkog bića, neraskidivi deo jedne celine zasnovane na ideji nacije kao zajednice koja se temelji na zajedništvu porekla, istorijskih sećanja, jezika, kulture, vertikale duhovnih i moralnih vrednosti i težnji i nadanja za budućnost. Sa tog stanovišta gledano, vreme je da prestanemo sa pričama da li Dijaspora treba da utiče na politički život Matice i da pređemo na razmatranje konkretnih modaliteta tog njenog delovanja, na korist Srodstva kako ovde u Otadžbini tako i u rasejanju. Hvala.